Postoje i oni roditelji koji su u svom detinjstvu bili previ\u0161e zbrinuti, za\u0161ti\u0107eni i razma\u017eeni, pa su i od svoje dece napravili bespomo\u0107ne i nesposobne ljude
\nPrvog dana u obdani\u0161tu, Lilijana sve pomno posmatra i ide od stola do stola. Namerno, nepa\u017eljivo i munjevitombrzinom obara Monikin crte\u017e na pod i gazi ga. Zatim uzima Alanovu uljanu kredu i njome u prolazu \u017evrlja Aninu sliku, koju je ona nacrtala s velikim trudom. Nije pro\u0161lo ni tri minuta a sva deca po\u010dela su da se \u010duvaju od Lilijane.
\nKada im se ona pribli\u017ei, deca sakrivaju svoje stvari. Kre\u0107em ka Lilijani. Curi joj nos.
\n\u201eGde ti je maramica?\u201c, pitam je.
\n\u201eU garderobi!\u201c Ona \u0161mrk\u0107e i \u017eeli da joj donesem maramicu. Hvatam je za ruku i odlazim s njom u hodnik gde joj je oka\u010dena ode\u0107a. Nakon odre\u0111enog vremena Lilijana prkosno izvla\u010di maramicu iz d\u017eepa i baca je pred moja stopala. Ja se ne pomeram.
\n\u201eMora\u0161 da mi obri\u0161e\u0161 nos\u201c, nare\u0111uje mi. Ja se udaljavam. Lilijana prkosno bri\u0161e nos i baca prljavu maramicu na pod.
\n\u201ePrljava papirnata maramica baca se u korpu za papir koja stoji tamo\u201c, ka\u017eem joj odlu\u010dno. Lilijana me odmerava od glave do pete, zatim odlu\u010duje da podigne maramicu i da je baci u korpu.
\nPoku\u0161avam da zainteresujem Lilijanu za neku igru, vodim je do mesta gde stoje makaze i papiri. Zapanjena sam jer shvatam da ona ne zna da koristi makaze. Ona me nesigurno gleda, zatim udara makazama o sto.
\nMajka je Lilijanu po\u010dela da vodi u obdani\u0161te tek sa punih \u0161est godina, me\u0111utim morala je ve\u0107 nakon dve nedelje da je ispi\u0161e jer vaspita\u010dice s Lilijanom nisu mogle da iza\u0111u na kraj. Dete tako nije imalo nikakvu \u0161ansu da se prilagodi najjednostavnijim svakodnevnim aktivnostima. Pokazujem joj kako se dr\u017ee makaze, poma\u017eem joj u jednostavnoj ve\u017ebi. Lilijana nema strpljenja. Nakon pola minuta ona ustaje i poku\u0161ava da ise\u010de Petrin sa\u0161iveni uzorak. Bogu hvala, ni\u0161ta se nije dogodilo, ali Petra je ljuta. Odlu\u010dno hvatam Lilijanu za ruku i ostavljam je da sedi sama za stolom.
\n\u201cTokom slede\u0107eg dana zapa\u017eam da je Lilijana veoma nesamostalna i taj veliki nedostatak poku\u0161ava da nadomesti tako \u0161to neprestano maltretira svoje drugare i \u017eeli da ih na bilo koji na\u010din povredi.\u201d
\n\u201eLilijana\u201c, rekla sam joj, \u201emora\u0161 da ostane\u0161 ovde dok ne prestane\u0161 da povre\u0111uje\u0161 svoje drugare\u201c. Stojim pored nje dok ne odlu\u010di da se ne pomera sa stolice. Tokom celog prepodneva na visokom sam stepenu opreza. Atmosfera u obdani\u0161tu je napeta.
\nNarednih nedelja poku\u0161avam da pomognem Lilijani da bude samostalna i iznena\u0111ena sam kako ona brzo obavlja postavljene zadatke. Kada je re\u010d o njenoj netoleranciji prema drugaricama i drugovima, motrim na nju oprezno i neprestano.
\nNakon \u010detiri nedelje Lilijanu ne mo\u017eemo da prepoznamo. Sve je samostalnija i poslu\u0161nija, sve sigurnija u sebe. Ona povremeno poku\u0161ava da zadirkuje poneko dete i pritom se dogodi i da ga udari. Ali takvo pona\u0161anje nestaje tokom narednih dana. Lilijana postaje strpljivija, a po njenom izrazu lica rekla bih i da je zadovoljnija. Majka je iznena\u0111ena, a kako mi se \u010dini, i malo uznemirena.
\n\u017dena se odrekla posla koji je volela kako bi bila sa svojom porodicom. Ona \u017eeli da razmazi svog mu\u017ea a naro\u010dito decu, da im odagna sve \u017eivotne neprijatnosti, da bude tu uz njih onoliko koliko mo\u017ee. To je njen \u017eivotni smisao, \u017eivotni zadatak. Lilijanina majka \u010desto je razo\u010darana jer deca ne znaju da cene njenu ljubav i njen trud i ne uzvra\u0107aju joj na to onako kako bi ona \u017eelela. Majka smatra da su joj deca razma\u017eena, sebi\u010dna i nadmena. Ali to su ipak deca, rekla mi je. Ona \u017eeli da im olak\u0161a \u017eivot. Samostalnost? Da, to mogu da nau\u010de i u \u0161koli, obja\u0161njava ona.
\n\u017divot nas ne mazi i pokazuje svoju surovu stranu jo\u0161 dok smo deca. Majka \u017eeli da pazi na svoju decu kao malo vode na dlanu i priznaje mi da ih rado slu\u017ei i da deca tako zavise od nje. \u201e\u0160ta tu nije u redu?\u201c, pita ona.
\nNije svaka pomo\u0107 zaista korisna.
\nPostoje majke i o\u010devi koji silno razmaze svoju decu, \u017eele da im udovolje u svemu, onoliko koliko mogu, ispunjavaju sinovima i \u0107erkama svaku \u017eelju, \u017eele da im \u017eivot u\u010dine sre\u0107nijim, ispunjenijim i lak\u0161im. Mnogi od njih iskusili su kao deca pote\u0161ko\u0107e i muke, nedostajali su im ljubav, sigurnost, razumevanje i oslonac i sada imaju samo jednu \u017eelju: da njihovoj deci bude bolje. Me\u0111utim, postoje i oni roditelji koji su u svom detinjstvu bili previ\u0161e zbrinuti, za\u0161ti\u0107eni i razma\u017eeni, pa su i od svoje dece napravili bespomo\u0107ne i nesposobne ljude.
\nSve se tako brzo de\u0161ava: stupimo u brak i \u010deznemo za decom. Zaklinjemo se da \u0107emo deci pokloniti svu ljubav, da \u0107e ona rasti u divnom okru\u017eenju, mislimo da \u0107e sve biti dobro i ispunjeni smo velikom nadom i rado\u0161\u0107u.
\nA onda na svet do\u0111u deca. Neosetno, postaju centar porodice i zahtevaju od nas sve. I od samog po\u010detka ne ide tako lako kako smo o tome ma\u0161tali.
\nNije lako uprkos svoj toj ljubavi! Postajemo obeshrabreni, bespomo\u0107ni. A kada \u010dujemo kako prijateljici iz fitnes kluba vaspitanje dece tako lako polazi za rukom \u2013 ona o tome pri\u010da uvek kada posle treninga odemo na kafu \u2013 ose\u0107amo se jo\u0161 bednije. Ne mo\u017eemo vi\u0161e da podnesemo tu situaciju. Kao i sve one lepe mame iz de\u010djeg parka koje,\u010dini se, sve s lako\u0107om dr\u017ee pod kontrolom. Ne mo\u017eemo da priznamo da imamo probleme. Mi to jednostavno ne mo\u017eemo!
\n\u201cBeskrajno volimo svoju decu. Me\u0111utim, na\u0161a predanost nije uvek dovoljna. Jer deca u odrastanju moraju da ovladaju potrebnim ve\u0161tinama kako bi izrasla u jake ljude, koji \u0107e znati da se sna\u0111u u svetu.\u201d\u010cini se da su majke u odgajanju deteta \u010desto usamljene, ose\u0107aju se nesposobno i razo\u010darano. \u0160ta zaboga radim pogre\u0161no? Kako da se nosimo s tim odgovornim zadatkom \u2013 to je najve\u0107i izazov koji postoji! Na to \u010dovek jednostavno nije pripremljen.
\nMajka nam pri\u010da na kursu:
\n\u201eKada je na\u0161a \u0107erka do\u0161la na svet, bila sam odu\u0161evljena tim nedoku\u010divim \u010dudom \u017eivota. Mogla sam satima da sedim i da posmatram to maju\u0161no bi\u0107e koje smo mi stvorili. I znala sam: na\u0161em detetu \u0107e biti dobro. Ovo moje blago pazi\u0107u kao kap vode na dlanu! Sve \u0107u u\u010diniti samo da ono bude sre\u0107no. I \u010dinila sam sve! Od po\u010detka sam mu ispunjavala svaku \u017eelju i tro\u0161ila na to neizmernu energiju. Pro\u0161li su meseci dok nisam primetila da na\u0161a mala devoj\u010dica ima kontrolu nada mnom, da je nervozna i da me je potpuno okupirala. Pitala sam se \u0161ta to radim pogre\u0161no, odrekla sam se sebe i svojih \u017eelja kako bih zadovoljila njene potrebe. Sada na\u0161a \u0107erka ima \u010detiri godine.Pla\u010de od jutra do ve\u010deri, nikada ne \u017eeli da se igra sama, i to je neizdr\u017eivo. Na\u0161 brak trpi zbog toga, a moj mu\u017e dosta vremena provodi van ku\u0107e. Mislim da sam previ\u0161e razmazila svoje dete i time sam uni\u0161tila sve \u0161to sam imala!\u201c
\nBeskrajno volimo svoju decu. Me\u0111utim, na\u0161a predanost nije uvek dovoljna. Jer deca u odrastanju moraju da ovladaju potrebnim ve\u0161tinama kako bi izrasla u jake ljude, koji \u0107e znati da se sna\u0111u u svetu. Za roditelje je to dugotrajna i \u010desto zahtevna borba, ako ne i najodgovorniji zadatak koji moraju da obave, a to je sigurno te\u017ei izahtevniji rad od univerzitetskih studija!
\nMnogi roditelji otklanjaju svojoj deci i najmanju prepreku s puta i \u017eele da ih sa\u010duvaju od \u017eivotnih te\u0161ko\u0107a. Poma\u017eu deci koliko mogu, nesebi\u010dno ih osloba\u0111aju svakog tereta, neprestano se trude da im ispune svaku \u017eelju, samo da deci bude dobro. Ima mnogo roditelja koji se toliko namu\u010de oko svoje dece da dovedu sebe do stanja fizi\u010dke i psihi\u010dke iscrpljenosti. A dete je i pored toga nezadovoljno, mrzovoljno i nezasito u svojim zahtevima.
\n\u201eMoja petogodi\u0161nja Regula ne zna da se igra. Uvek je pripijena uz mene i pita me \u010dime bi mogla da se zanima. A kada joj predlo\u017eim ne\u0161to, ona odbija moje predloge. Regula jednostavno nije zainteresovana ni za \u0161ta. Neprestano me izaziva i \u017eeli da samo njoj posve\u0107ujem vreme. A kada joj ne ispunim zahteve, nastaje pakao: izaziva me svojom nepristojno\u0161\u0107u, prosipa sirup na tepih, baca kutiju sa finim biserima niz stepenice i vi\u010de kako \u0107u opet morati da se potrudim i da ih pokupim. Ponekad se namerno uma\u017ee dok jede, samo da bih ja morala ponovo da je presvla\u010dim.Regula ne\u0107e sama da se obu\u010de. Nijednom nije sama obula patofne. A kada ja to ne\u0107u da uradim umesto nje, nastane haos! Ja se tako iznova mirim sa situacijom, uslu\u017eim je zbog mira u ku\u0107i ili, bolje re\u010deno, zato \u0161to ne mogu vi\u0161e da podnesem njene scene. Nemam vi\u0161e \u017eivaca ni snage. Zbog tako u\u017easnih scena ponekad po\u017eelim da je nikad nisam rodila.\u201c
\nDozvoliti deci da budu samostalna nije uvek prijatno i zahteva od nas strpljenje, kao i odricanje od na\u0161eg uobi\u010dajenog radnog tempa. Me\u0111utim, kada dete postane samostalno, u tome u\u017eiva cela porodica. Deca \u0107e retko zavisiti od nas a samim tim \u0107emo i mi imati vi\u0161e vremena za opu\u0161tanje.
\nOdlomak iz knjige \u201cSamostalna deca su sre\u0107nija\u201d Hajdi Majer-Hauzer<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Postoje i oni roditelji koji su u svom detinjstvu bili previ\u0161e zbrinuti, za\u0161ti\u0107eni i razma\u017eeni, pa su i od svoje dece napravili bespomo\u0107ne i nesposobne … <\/p>\n","protected":false},"author":4,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[33],"tags":[115,116,117],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/centralmedia.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/546"}],"collection":[{"href":"https:\/\/centralmedia.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/centralmedia.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/centralmedia.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/users\/4"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/centralmedia.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=546"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/centralmedia.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/546\/revisions"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/centralmedia.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=546"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/centralmedia.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=546"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/centralmedia.rs\/index.php\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=546"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}