PARAĆIN – Žene-lovci su veoma retka pojava u tom za muškarce rezervisanom svetu. Jedna od „retkih” je likovna umetnica Vasilisa Ivanović iz Paraćina. 
MV: Ko je Vasilisa Ivanović – svestrana umetnica ili lovac? Gde si ti ti i kako miriš te svetove u sebi, kakva je to metafizika? Sve je to nekako nespojivo, a ipak ide uz tebe.
Vasilisa: Uistinu, i ja se to često pitam. Čehov je smatrao da je čovek ono što veruje, Meša Selimović da je ono što čini, Bećković smatra da je ono što pamti, a meni bi trebali svakako još neki pisci kako bih počela da odgonetam ono što čini moju srž i bitisanje – moj život. Svako koga Gospodova ruka takne, ima tu sreću da nosi neki poseban dar ili talenat za muziku, igru, umetnost… Tako je i u mene usadio zrno stvaralačkog bića koje traga za vlastitom srećom. Zato je meni mnogo lakše da se baziram na stvarima koje hrane i ispunjavaju moj duh i moje biće, negoli na nekakvim definicijama ili ograničenjima kojima su ljudi najčešće skloni, pa nam ih dodeljuju radi lakšeg raspoznavanja. Često mi postavljaju to pitanje sa dozom neverice – kako spajam lov i umetnost, ali samo moje detinjstvo upravo je bilo usko prikovano za prirodu i boravak u njoj, a lovstvo je nekako iznedreno iz prevelike ljubavi prema prirodi i već dobro poznatoj lozi lovdžija sa mamine, kao i sa tatine strane. 
MV: Kada si počela da loviš i koji je trofej za tebe najznačajniji? Šta te motiviše da loviš?
Vasilisa: Interesantno je to da se zapravo i ne sećam koja je tačno to godina bila jer sam još kao mala često odlazila sa ocem, dedovima i njihovim prijateljima lovcima u razna lovišta, posmatrala sva ta okupljanja pre i posle lova, slušala riku jelena i sve mi je to još kao devojčici bilo fascinantno. Svaki lov, bilo na visoku ili nisku divljač, podjednako mi je bio uzbudljiv. Malo toga se sada promenilo, moram primetiti. Negde još kao student intenzivnije sam krenula ponovo u obilaske lovišta, na razna planinarenja i šetnje šumama. To je deo i način mog života. A još interesantnije je to što ja upravo tu crpem i dobijam svoju inspiraciju za rad i stvaralaštvo. 
MV: Uvek je na tvojim fotografijama iz lova u prvom planu oružje.
Vasilisa: Oružje je ono što na svojevrstan način opisuje moj karakter i odgovara mom senzibilitetu. Kao što majstori tragaju za svojim alatom, tako sam se i ja s vremenom opredelila za ono što mi najviše leži i paše kao vatreno oružje.To je za sada laganija puškica, koja je precizna i britka i u koju imam poverenja. Još veću ljubav i naklonost gajim prema njoj jer je nasleđena od mog dede, lovca Božidara Tornjanskog. Upravo i ta njegova zaostavština zahteva od mene još veću obavezu i pozornost kada je nosim.
MV: Ispričaj nam neku lovačku priču, neku interesantnu zgodu iz lova.
Vasilisa: Mogla bih da izdvojim jednu kraću priču, kada sam se susrela sa jednim lovcem u šumi. On je bio svakako iznenađen prilikom žene u šumi i odmah obavestio svoje drugare o tom neobičnom susretu. I kako biva, ta priča je krenula da cirkuliše od usta do usta… A onda sam se, nakon nekog vremena, zatekla na nekoj lovačkoj zabavi gde sam sedela u društvu lovaca, a stariji kolega me je čudno gledao sve vreme i ponovo upitao za ime. Kada sam mu ponovila svoje ime, on je rekao, sav iznenađen: „Nemoguće da si ti ta Vasilisa, ja sam čuo da ona ima kosu do zemlje!” Slatko smo se svi nasmejali jer je to tipična lovačka priča čiji sam akter voljno ili nevoljno postala (smeh). Drago mi je što imam svoju grupu sa kojom rado lovim i družim se i sa kojom se trudim da lovstvo podignem na viši nivo, tako da njima, lovcima iz mog matičnog udruženja, Lovačkog udruženja Paraćin, i ostalim lovcima šaljem pozdrav: Dobar pogled!