JAGODINA-Imam želju da kupim novi auto, ovaj stari nije izdržao, rekao je glumac Vlasta Velisavljević (91), živa legenda srpskog glumišta, u Amfiteatru Fakulteta pedagoških nauka prilikom susreta sa studentima, koji su ga pitali ,,Da li ima neku želju“. On je glumio u 350 uloga, počeo je da glumi kao dvanasestogodšnjak 1938 godine, tri puta hapšen, bio je u logoru Dahau, tri godine je odležao na Golom Otoku, sada glumi u šest predstava.
-Imam želju, naravno. Plašim se samo da to ne zvuči pretenciozno u mojim godinama. Imam želju da kupim novi auto. Moja Lada Kalina nije izdržala. Pogledaću neki novi model Lade. Inače vozim i dalje, zdravlje me služi dobro. Hteo sam u Jagodinu da dođem svojim autom, ali nije izdržao, kaže kroz osmeh Velisavljević.
On dodaje da se obradovao nagradi Zlatni ćuran na Danima komedije, više nego odlikovanju predsednika Srbije.
-Lepe su sve nagrade, ali ćuran je nešto posebno u svetu glumaca. Ima raznih nagrada, raznih fesivala, ali ni jedan festival u glumačkom smislu ne znači toliko koliko znači ovaj ćuran, jagodinski. Skoro sam dobio odlikovanje od predsednika Tomislava Nikolića. Zlatno odlikovanje, nosio sam ga. Čoveka ne znam, nikada ga nisam upoznao, ali na tom prijemu svi koji su odlikovani, Španovićka je sedala pored mene, prilazili su Nikolić, svi ga znaju, grle, ljube se i tako. Kada su mene prozvali, u tom hodu shvatio sam da nisam ni reč progovorio sa njim u životu, međutim, spasilo me je pozorište, jer su najednom ovi koji primali odlikovanja shvatili da izlazi jedan glumac i, osetili su potrebu valjda, počeli da aplaudiraju. Prilazim predsedniku i kažem ,,Ala ovi aplaudiraju, srećan ti rođendan, daj mi to molim te“. O tom događaju je pisano, ali niko to nije fermao što kaže narod. Ali kada sam dobio Zlatnog ćurana za životno delo, svi me zovu. Pun mi je telefon čestitki, pune novine intervjua, sve televizije me zovu. Sa RTS me zvali dva puta da kažem nešto. Jagodinski festival ima umetnički svoju cenu. Čuvajte ga, poručio je Velisavljević studentima i Jagodincima.
On je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu dobio zvanje doživotnog počasnog člana i učestvuje radu pozorišta.
-To je najveća na nagrada za glumca. Ja sam svetski prvak u igranju jednog komada, reč je o ,,Bubi u uhu“, pa zašto sam sedeo pored Španovićke. Rada Đuričin i Branka Petrić su, pored mene, ostale iz prve podele. Preko 40 godina igrali smo tu predstavu po celom svetu. Za premijeru sam dobio kostim i cipele. Četrdesete godine igranja te cipele su se raspale, cipele nisu izdržale, ali ja jesam. Branka i Rada su takođe izdržale, ali nisu igrale sve predstave zbog privatnih razloga,jedino sam ja sa pokojnim Nikolim Simićem odigrao sve. Međutim, mi nismo ušli u Ginisovu knjigu rekorda, a zaslužili smo. Još se igra ,,Buba u uhu“, u novoj podeli. Rada i Branka su me zvale da igramo u novoj podeli, pitao sam ih ,,Šta bi vi da igrate, mlade lepe devojke iz javne kuće. Ja bi još mogao da igram gazdu, ali šta vi da igrate“. Bile su malo ljute, razumele su da se šalim, posle su shvatile da ne mogu da igraju šiparice, priča Velisavljević.
GLUMA MI JE SPASILA ŽIVOT
-Volim život i što je još važnije radim posao koji volim. To je vrlo važno. Bio sam u logoru u Dahau, pa kod ovih Titovih na Golom Otoku. Gluma me je izvadila malo, jer sam stalno kukao. Vozili su nas brodom, hteli su da nas tuku, ja sam čuo jednog narodnog milicajca kako kaže drugom ,,njega smo već tukli“, odmah sam zavapio ,,nemojte mene već ste me tukli“, ovaj kaže ,,vraćaj budalu pod palubu“. Tako me je gluma spasila. Da sam pogrešio i šmirao, ubili bi me od batina, priseća se Velisavljević.
Njegove mlađe kolege iz JDP su da primili u svoju glumačku klasu.
– Ja sam poslednji u životu sa moje klase, a to je prva klase Pozorišne akademije koju je vodio Mata Milošević. Doskora samo bili dvojica Đuza i ja, baš sam se svakom susretu radovao. Kada smo radili predstave u Ateljeu 212, ja sam igrao u podrumu, a on gore ili obratno, jedva smo čekali da se sastanemo u bifeu, da malo porazgovaramo, popijemo po nešto, jer smo tako naučili. To smo i radili. On je otišao i sada sam sam ostao. To pričam mojim kolegama klincima. Kažem ,,Ja sam sada ostao bez klase“, a oni ,,Mi ćemo te primiti u našu klasu“. Prihvatio sam. Tako da ja sada ponovo imam svoju klasu i ponašam se kao da sam primljen u pozorište, sa osmehom prepičava dogodovštine Velisavljević.
On je osuđen na tri godine zatvora posle Rezolucije IB i robijao je na Gomom Otoku od 1950 do 1953 godine.
-Te tri godine proveo sam na Golom otoku uludo. Te godine nisu mi uračunate u radni staž kada sam se penzionsiao, tako da primam penziju sa umanjenjem od 3 odsto. E, saću da potegnem to pitanje. Sud me je rehabilitovao. Tražio sam da mi kažu šta sam kriv i sudija čita dosije, veliki neki, ona čita i kaže ,,Au ala ste vi bili avantusta, pa sve ste prošli“, reko ,,Nije to bila avantura, to je bio život“, odmah me je rehabilitovala. Pošto sam rehabilitovan, ja ću tih 3 odsto da tražim da mi plate retroaktivno. Tako da ću dobiti neke pare, častiću na sledećem festivalu, ako budem dobio, a moraju da mi daju, objašnjava Velisavljević.
O Titovoj Jugoslaviji kaže da je bila ozbiljna država, ali i da je bila loša i gruba. Sve je što je rađeno bilo je sistematski. Nije mogao da igra ni u jednom pozorištu posle Golog Otoka, a nije mogao ni da uđe u pozorište.
-Neki Zeka je bio upravnik Terazijske scene, hteo sam pogledam komad u kome je igrao moj prijatelj Brana koji mi je dao kartu. Seo sam na svoje mesto, dođe do mene upravnik Zeka i pitao me ,,Šta ćeš ti ovde?, Jel imaš kartu?“, reko ,,Imam“, on uze kartu, iscepa je kaže mi ,,Marš napolje“. Takvi su bili. Sada kada sretnem tog Zeku on mi je se javi ,,Zdravo Vlasto“, sav je odrtaveo i mator, odgovorim mu ,,Marš budalo“, šta da mu kažem drugo. Zbog takvih sam otišao u predivno pozorište u Mostar. Cela pozorišna klasa je dovedena sa beogradske akademija, gostovali su najbolji reditelji bivše Jugoslavije. Posle sam prešao u pozorište u Tuzli kod Dejana Mijača, priseća se Velisavljević.