PIŠE: DR MARIJANA STOJKOVIĆ KOČIĆ
Jupi 1.Oktobar.Uruči index Medicinskog fakulteta.Upisala sam se.SREĆA,SREĆA,RADOST.Sedim u amfiteatru,osećam kao da je tesan,mali je.Srce hoće da iskoči ,al ja mu ne dam,treba mi.Osecaj kao da sam već svršeni lekar,ma specijalista.
Ali avaj, kada su počeli ispitni rokovi.Stres,muka,plač,borba znam, ne znam.Odricanje mnogih stvari (neću do 3.00 ostati u gradu,da se vratim bar pet minuta ranije,ipak treba da se malo i spava, ujutru su vežbe,papredavanja,pa učenje…)
Prodje i to,sa godinama napuni se index,prosek super.Staž,drzavni ispit,ćao,gotovo. DOKTOR zvanicno. Nema vise ispitivanja,sadatreba da se isplate godine učenja i mučenja. JAKA SAM, MOGU SVE.CEO SVET JE MOJ!!!
Dete plače(da, i to se desilo u medjuvremenu, negde izmedju Interne i Hirurgije,rodilo se zlatno dete)zvoni telefon.Vi ste dr taj i taj,pita fin glas preko žice.Ta sam lutko. Ja sam taj kandidat koji je konkurisao baš kod vas.Da dodjem odmah i sad.Nije Beograd daleko,začas ću ja. Naravno nije trebalo ni odma ni sad,kaže dan i sat.Ok, vidimo se.Spremna sam,prvi razgovor zaposao.Bog te, nije mala stvar.U busu do poliklinike trošim platu u mislima.Prva mi mala ali nemaveze.Upisi me,pa tidodjem.
Dobar dan,dobar dan.Devojčica (ne komisija koju ocekujem) ispituje me par pitanja samo i kraj. Javicemo Vam.Ko to MI?Ok i javljaju izabrali smo drugog kandidata(ona i dalje u množini),ali mladi ste Vi jos i na srecu imate dete, a posla ce biti. Hm,ne razumem kako dete ima veze sa poslom za koji sam konkurisala.Dobro….pala sam,USTACU.Boze moj.Nije smak sveta.
Idu godine ,poneki razgovor,gde se svaki put provuče izabran je taj i taj kandidat,al dobro Vi bar imate dete .Počinjem da razmišljam jel to treba da bude uteha,imas dete NE MOZE posao. Posle svakog razgovora,oči isplačem. Ali,ima rešenja i zato.Pošto do kuće ne mogu da se suzdržim (valjda sam postal emotivnija zbog ovog zlatnog deteta koga stalno pominju) velike, najvece naočare, pola lica kriju, a kamoli te suze.Plakanje do kuće sa STILOM.
Dete poraslo,ja I dalje bez posla.Domaćica.Sve recepte savladala.Treba li neki,samo pitajte. Muka mi više od toga.Hoću akciju,hoću da radim da,zaradjujem.U nedostatku mašte ,počinjem da volontiram. Ukratko da vam pojasnim RADITE AL ZA DŽABE.I tako dve godine.PAZITESAD.KONKURS,bas u Klinickom gde radim za džabe. Sreća( ipak je zabrana primanja) a eto šanse.Usla u uži izbor.Ako me sada ne prime kadace! Pravo iz jutarnje u Direktorijum.Ulazim ko najteži bolesnik,kome treba infuzija tri boce posla,da se vratim u zivot.Sedam ispred njega. Bio mi je professor.Naglas priča sve o meni, što ja već znam a on kao da uči,prosek taj,zavšen fax tad I tad,volonter tu i tu,savladala to i to I onda kao grom iz vedra neba pitanje ,, jel imate decu?”Oh, ne mislim DA imam ne krijem, komada jedan.Ali znate ja sam dosla zbog posla,vrišti u meni sve.I tako, pricali smo moj profesor i ja i na kraju ponavlja već napamet naučenu rečenicu, sa malom varijacijom niste ni svesni koliko ste srećni jer imatedete,a posla će biti.PA DOBRO BRE DOKLE VIŠE.Od čega vaša deca živ? Pa i Vi ste srećni imate decu,zašta radite onda? Deca se hrane,oblače,skoluju od vazduha.POGADJATE NISAM JOS UVEK PRIMILA INFUZIJU POSLA,ALI NE ODUSTAJEM OD LECENJA.SRETNA SA DETEOM JOS UVEK U POTRAZI…
PA DOBRO, BAR IMATE DETE
