Saša Janković poručuje da je drugi krug već sada izvestan. Kako kaže Janković, izbori nisu šansa za njega, već za Srbiju.
Kakav rezultat očekujete 2. aprila?
– Drugi krug je već izvestan. Moja pobeda je samo prvi korak, Srbija pobeđuje kada posle nje ljudi osete da prestaju laž i nasilje, potpirivanje konflikata u društvu i zastrašivanje na svakom koraku, već svako počinje da radi svoj posao, a država građanima prestaje da bude glavna pretnja. Promena je neminovna jer ljudi žele sigurnost, žele da žive dostojanstveno od svog rada, da ih niko ne ucenjuje i preti im ratovima, državnim udarima, padovima aviona ili neisplaćivanjem penzija ako ne dobije što hoće. Ljudi žele ozbiljnu državu, a ne Vučićevu kuću straha.
Kažu da je vaša podrška uglavnom vezana za urbane delove zemlje, dok vas ljudi u unutrašnjosti ne prepoznaju.
– To je netačno, uprkos tome što sve nacionalne frekvencije, bilborde, bankine i institucije okupira lik i glas Aleksadra Vučića – kao predsednika Vlade, kao predsedničkog kandidata, kao predsednika SNS, ili jednostavno kao malog Aleka koji podsvesno želi da ga učiteljica zbog svega što je uradio pošalje u ćošak. Srbiju sam obišao od Subotice do Novog Pazara, od Šida do Bora i Zaječara, preko Čačka i Kragujevca. I svugde sam se osećao kao kod kuće jer su, nažalost, problemi u njima potpuno isti. Svi se takmiče da objasne kako je baš kod njih najgore i najteže, teško je ljudima da poveruju da je ista bolest zahvatila celu zemlju. I taj Vučićev spin da me poznaje samo Beograd dodatno je usmeren na podsticanje još jednog konflikta – između Beograđana i svih drugih ljudi u Srbiji. Za to vreme, šire se nepravda, partijsko zapošljavanje i partijsko otpuštanje, rastakanje obrazovnog i zdravstvenog sistema, korupcija u policiji i pravosuđu, u zdravstvu i na svakom drugom mestu… I, na kraju, ali ne na poslednjem mestu, jedno strašno, poražavajuće endemsko siromaštvo. Srbija je zvanično zemlja sa najvećim rizikom od siromaštva, najvećim jazom između bogatih i siromašnih u Evropi.
Imate najširu podršku na Tviteru od svih kandidata. Koliko je to pokazatelj vaših dometa na predstojećim izborima?
– Na ovim izborima neće pobediti skupa izborna kampanja i politički marketing, Fejsbuk ili Tviter objave. Društvene mreže su samo jedini kanali redovne, objektivne i istinite javne komunikacije sa građanima usled strašne medijske blokade.
Koji će vam potez biti prvi ukoliko postanete predsednik?
– U spoljnoj politici to će biti izgradnja političkih, privrednih, kulturnih, sportskih, naučnih, omladinskih i svih drugih odnosa sa susedima na temelju istinske, a ne lažne želje za stabilnošću i prosperitetom regiona. Ti odnosi se neće zasnivati na tapšanju po leđima ili vikanju na druge državnike, na tajnim dogovorima kroz koje se prikrivaju privatni poslovi, niti podsticanju strahova i konflikata jednom rukom, pa njihovom smirivanju drugom, kako bi izgledalo da sam ja gospodar rata i mira. Umesto toga, bavićemo se onim što nas spaja – ljudskim vezama, poslovnim i tržišnim zajedničkim šansama, mogućnostima za bolji život, sličnim kulturnim, umetničkim, istorijskim nasleđem i njihovim razvojem. U svakoj od zemalja okruženja postoje ljudi, političari i državnici koji misle isto kao ja. Kao i oni koji, kao naša sadašnja vlast, opstaju stvarajući tenzije i plašeći nas njima. Srpskim četničkim vojvodama su potrebne hrvatske ustaše, baš kao što su hrvatskim ustašama potrebni srpski četnici. I jednima i drugima su potrebni politički patroni. Narodima Srbije i Hrvatske nisu potrebni ni jedni ni drugi ni treći. U unutrašnjoj politici posvetiću se izgradnji sigurnosti građana u svakom pogledu kroz podršku i uspostavljanje odgovornosti u državnim organima za zakonit i nepristrasan rad, pri čemu će političke partije prestati da se pitaju na koga će se zakon i kada primenjivati, a funkcioneri neće odgovarati svojim partijskim šefovima, već državnim organima koji su ih izabrali.
Kako ocenjujete kampanju? Šta je na vas ostavilo najjači utisak?
– Svakodnevne potvrde lošeg života i urušavanja države. Dok slušam očaj hiljada ljudi koji vape za normalnim životom, ne mogu da se ne zapitam kako smo ovo dozvolili. Jedna politička stranka i u njoj mala grupa ljudi neposredno je preuzela vršenje vlasti i državne institucije potčinila sebi. Ali iznad svega je utisak o hrabrosti ljudi da iskorače, podignu glavu i kažu dosta! Sinoć u Velikoj Plani, na hladnoći ulice i noći, u mraku (zbog zabrane korišćenja javnih zatvorenih prostora), govoreći među stotinak promrzlih ljudi koji su upijali svaku reč još jednom sam shvatio da slabić može ovako i onako, ali da časni ljudi izbora nemaju. Lica zgrčena u očaju i nadi potvrdila su meni i mojim „huliganima“, kako ih Vučićeve hobotnice zovu, Dudi Ivkoviću, akademiku Teodoroviću, muzičarima Ogiju Radivojeviću i Vasilu Hadžimanovu, piscu Velikiću, aktivistinji Ćorović, profesorima Turajlić i Miodragu Zecu… hiljadama poznatih i nepoznatih sjajnih ljudi, da je moja kandidatura i njihova podrška bila moralna, a ne politička odluka.
Podržao vas je DS. Neki smatraju da vam ta podrška nije bila neophodna i da tamo ima problematičnih kadrova. Ipak, dobili ste ozbiljnu infrastrukturu kakvu danas imaju samo još SNS i SPS. Šta je tačno problem sa Balšom Božovićem, Radoslavom Milojičićem i drugim ljudima zbog kojih vas kritikuju i po društvenim mrežama, ali i vaše pristalice (Stevan Filipović u Vremenu). Zašto su oni problematični?
– Nema nikakvih problema, samo pokušaja da se pokvari principijelna saradnja. Da se napravi još jedan konflikt, kao i u svemu ostalom.
Neću biti član nijedne stranke
Šta posle izbora? Da li imate u planu osnivanje stranke i hoće li to zavisiti od rezultata koji budete ostvarili?
– Kao predsednik Republike Srbije naravno da neću biti član nijedne političke stranke. Međutim, proces promena će mojim izborom tek početi, on nikako neće biti završen. I postojeće stranke, i one koje će se tek formirati, imaće posle dugog vremena iste, ravnopravne i poštene uslove za političko nadmetanje u kojem će se oblikovati Srbija posle Vučića.