Autor : Dušan Stamenković
Aprilski dani mogu da budu hladni i kišoviti, ali je misao da dolazi maj mesec uvek bila kao u svim duginim bojama. Ne samo zbog dolaska sunčanih i toplih dana, nego i zbog niza praznika koji su predstojali.
Pogled na detinjstvo budi lepe uspomene.
Najveći praznik Uskrs se nije kao danas obeležavao neradnim danima, već je bio skrivan od javnosti. Krišom smo se u školi ispod klupa tucali crvenim jajima pazeći da nas nastavnici ne vide.
Mnogo godina kasnije sam saznao da je u visokom zidu koji je razdvajao crkvu od milicijske stanice postojala rupa kroz koju su ovlašćena službena lica gvirila u portu beležeći ko je sve ušao u crkvu. Takva su bila vremena.
U školi se svakog dana spremao slet. Odmah nakon završetka zimskog raspusta nastavnik fiskulture bi nas izvodio u dvorište gde smo morali da uvežbavamo igru namenjenu proslavi Dana mladosti. Jedan, dva, tri, četiri, četiri, tri, dva, jedan… nebrojano mnogo puta, pogled levo, glavu gore, raskorak… Greška, opet sve ponovo. Prosto sam namrznuo sletske vežbe i kasnije više nikada nisam odlazio na stadion da gledam obeležavanje Dana mladosti.
Proslava Prvog maja je bio pravi praznik. Slavio se po nekoliko dana, uz dobru klopu i odlazak u prirodu. Na uranak se išlo uveče uoči Prvog maja. Palile su se velike logorske vatre okolo kojih je treštala muzika. Oni najuporniji su montirali svoje šatore, da bi u njima pred zoru malo odremali, a onda bi sa prvom rosom započeli okretanje ražnja. Prase je moralo da bude pečeno do doručka.
Jagnje na ražnju je čekalo Đurđevdan.
Noć uoči Prvog maja u Severnoj i Centralnoj Evropi naziva se Valpurgina noć (po svetoj Valpurgi). To je proslava plodnosti, prilikom koje se peva i pije do dugo u noć i pale se vatre.
U Evropi se Dan pobede obeležavao 9. maja, kao i danas u Srbiji, međutim u Jugoslaviji je Dan pobede bio 15. maja. Razlika od skoro nedelju dana je postojala, jer su borbe za oslobođenje cele teritorije države trajale malo duže na granici prema Austriji.
Povodom Dana pobede vojna parada u Beogradu nije bila samo vojna, već i radnička, sa svim obeležjima vrednih samoupravljača koji su prvi defilovali ispred voljenog Predsednika i Komandanta.
U malim varošicama kao što je bila Ćuprija, uoči Dana pobede organizovan je defile građana glavnom ulicom sa zastavama i upaljenim bakljama. Pamtilo se to kao bakljada. Ulični vatromet je bio mnogo skromniji nego drugim povodima. Počelo se tada i sa uličnim štafetnim trkama od Paraćina do Jagodine ili obrnuto. Uglavnom su pobeđivali momci iz Ćuprije.
Majski praznici su završavani na Dan mladosti. Sve je bilo posvećeno drugu Titu i njegovom rođendanu.
Centralna manifestacija Dana mladosti je održavana na stadionu JNA u Beogradu. U svečanoj loži bi sedeli Tito i Jovanka u društu sa predsednikom omladinske organizacije i mnogobrojnim zvanicama. Hiljade ljudi na tribinama su bili najsrećniji pojedinci svoje države, jer se to smatralo najvećim prestižem. A dole na terenu su pioniri, omladinci i vojnici sa ushićenjem izvodili danima uvežbavane pokrete. Na kraju scenskog dela iz mase okupljene na sredini stadiona izlazio bi srećnik sa štafetom. Trčeći uz stepenice do svečane lože izgubio bi dah i koncentraciju i na kraju bi dahćući jedva izgovorio spremljenu rođendansku čestitku voljenom najvećem sinu naših naroda i narodnosti.
Od Đevđelije do Jesenica narod je sedeo ispred svojih crno-belih televizora i ne trepćući pratio kako drug Tito s osmehom gleda šarenu predstavu. Srećnici koji su u to vreme već imali televizore u boji odjednom su postajali domaćini celom komšiluku. Ispijale su se kafe, a i mezetilo se.
Na jednom od centralnih mitinga na stadionu JNA učestvovale su i ćuprijske starije omladinke. Filmske novosti, čuveni žurnal pre svake bioskopske predstave, preneo je deo te vežbe. U gro planu bila je Daliborka Stojšić sa dugom trakom na kratkom štapu. U ta tri dana, koliko se u Ćupriji prikazivao film sa tim žurnalom, takoreći cela Ćuprija se sjatila da vidi svoju Daliborku, koja je kasnije bila i mis Jugoslavije u lepoti.
Ta predaja štafete drugu Titu je bila poslednja scena višemesečne predstave koja se odigravala u celoj Jugoslaviji. Štafetu su nosili ronioci pod vodom, planinari su je uzdizali na vrhove planina, mornari su s njom jedrili prekom mora, padobranci su iskakali iz aviona, golubari su prenosili poruke golubovima pismonošama…
Putanja kretanja štafete je svake godine bila drugačija, pa se nikada nije znalo kog dana će štafeta da prođe kroz Ćupriju. A taj dan, bilo da je padao u aprilu ili maju mesecu, bio je veliki praznik za sve građane.
Iz svake škole, iz svake radne organizacije, iz svakog sela… kretale su lokalne štafete sa rođendanskim pozdravima voljenom vođi. Najsrećniji su bili pojedinci koji su imali čast da sve te štafete nose kroz glavnu ulicu do svečane bine gde je bila predaja Prvom omladincu cele opštine. Kada bi se sve te silne štafete poređale na svečanoj bini, onda je iz susedne opštine dolazila glavna, državna štafeta. Omladinke i omladinci, radnici, učenici i vojnici, s ponosom su trčali glavnom ulicom uz aplauze i parole okupljenih na trotoarima duž cele glavne ulice. Onda bi se želje iz svih lokalnih štafeta ujedinile u jednu želju koja je nošena u sledeći grad.
Poslednja štafeta dok je drug Tito bio na samrtnoj postelji, prenoćila je u Senjskom Rudniku. To je bilo prvi i poslednji put da rudari imaju čast da cele noći čuvaju štafetu. Uz dobru rakiju, nije bilo teško rudarima da ne spavaju cele noći i da ujutru bezbedno predaju štafetu. A radnicima stare fabrike kablova je bilo svejedno što štafetna palica noći baš u njihovoj hali, morali su da cele noći rade za normu. Niko nije imao vremena ni da pogleda u štafetu. Pamtilo se da je neke ranije godine štafeta noćila u jednoj školi. Dežurali su pored štafete jedan nastavnik i školski poslužitelj. Rano su se naljoljali i đaci su iskoristili priliku da se malo zaigraju sa štafetom. Na kraju su je ostavili na nekom drugom, manje vidljivom mestu. I kada je ujutru trebalo da štafeta krene na put, nigde je nije bilo. Panika je nastupila, kako je bilo moguće da je štafeta ukradena. Zar da pukne bruka u celoj državi? Ali se ipak sve lepo završilo kada su đaci rekli gde su ostavili štafetu.
DeBejci su se preznojavali dok je štafeta prolazila preko teritorije koju su obezbeđivali. Laknulo im je kada su tu obavezu izgubili. Možda je sudbina umešala svoje prste da se prepletu dan bezbednjaka 13. maj i dan Titove smrti 04. maj?
Godine 1988. nošena je poslednja štafeta posvećena Danu mladosti. Sletska priredba na stadionu JNA je bila drugačija od svih prethodnih. Nekako je bila mračna, kao i dolazeće vreme.
Nije Dan mladosti obeležje samo omladinaca iz Jugoslavije. U Kini se slavi, u Indiji, u Turskoj, u Venecueli, u Južnoafričkoj Republici…
Štafetna palica je kao simbol moći poznata još iz antičkog doba kada je predstavljajući skraćeni vladarski štap označavala vlast. To što su Titu štafetu predavali obični građani je bio simbol da Titu vlast i moć upravo daju građani.
Tada niko od nas nije znao da su omladinci iz Kragujevca davne 1945. godine samo obnovili ono što je u predratnoj državi radio Savez sokola Kraljevine Jugoslavije. U septembru mesecu 1940. godine, povodom sedamnaestog rođendana Petra Drugog Karađorđevića, prestolonaslednika i starešine „Sokola“, stigle su u Beograd četiri sokolske štafete, koje su nošene od Skoplja, Niša i Kragujevca do Beograda.
Inače, da se zna, tu prvu Titovu štafetu 1945. godine je nosio Vidović, koga su mnogi u Ćupriji upamtili kao profesora matematike, strogog i poštenog čoveka.
Majska lepota postoji i danas, iako više nema uranaka, bakljade, sleta, štafete, kulta ličnosti,…, prolećnog zaljubljivanja… Tu i tamo se neko seti svega, neko opsuje, neko pusti nostalgičnu suzu. Vreme čini svoje. Sve je sada samo davna iluzija.