PARAĆIN-Zbog interesovanja građana, izložba Privreda Paraćina biće dostupna građanima do kraja januara 2019. gde je na platou ispred Maxija mogu pogledati. Usled produžetka trajanja izložbe, u utorak 25.12. od 14h Zavičajni muzej Paraćin zajedno sa autorkama izložbe dr Hristinom Mikić i Estelom Radonjić – Živkov organizuje autorsko vođenje kroz izložbu, i svi zainteresovani će moći da čuju više o istorijskom razvoju Privrede Paraćina.
Izložbu i Zavičajni muzej Paraćin će posetiti i pomoćnik ministrau Ministarstvu kulture i informisanja dr Dejan Masliković zadužen za program digitalizacije u kulturi, iz koga je sufinansiran ovaj multimedijalni projekat.
Na nekoliko tačaka u gradu, mediji i posetioci zajedno sa autorkama moći će da dobiju detaljne informacije o objektima koji su rekonstruisani, i nekim zanimljivostima u vezi sa istorijom tih objekata.
Izložba „Privreda Paraćina: od mlina do savremene industrije“ prikaz je privrednog razvoja paraćina od predratnog perioda do današnjih dana kroz priču o najznačajnijim fabrikama naše opštine i bankama osnovanim u predratnom periodu. Građanima Paraćina je uz izložbu omogućeno dana 11 tačaka u centru grada,uz pomoć aplikacije Paracin vide kako su izgledali ti delovi grada u periodu od 1905. do 1938. Naš grad jedan je od prvih uSrbiji ukojima je rekonstruisao kulturno nasleđe gradske arhitekturena licu mesta gde su ti objekti nekada bili i kako su izgledali. Izložbu je finansiralo Minsitarstvo kulture, CRH Cementara Popovac u okviru programa “Partnerstvo za budućnost” i Opština Paraćin.
Paraćin je nalazeći se u blizini carskog puta, bio pogodan za razvoj trgovine, zanata, a kasnije i industrije. Put je osim opasnosti, donosio i nova okrića i inovacije. Ulaskom u prostor novooslobođene srpske države, ovo mesto postaje najpoznatije po trgovini vunom i svinjama, koje su se izvozile u Austriju. Prvi koraci ka industrijalizaciji privrede u Paraćinu bili su mlinovi. Do sticanja nezavisnosti, njih su uglavnom osnivali Turci, a nakon toga knez Miloš. U težnji da stvori nezavisnu državu, knez Miloš je radio na tome da se Srbija oslobodi zavisnosti od uvoza hrane iz drugih zemalja. Stoga je povremeno davao odobrenja i svojim bliskim saradnicima da se bave određenim ekonomskim aktivnostima, pa i mlinarstvom. Takav je bio i Bogdan Đorđević iz Paraćina, poznat kao Tatar Bogdan – tatarin koji je 1830. doneo Hatišerife kojim je Srbija sticala nezavisnost. Bliskošću sa knezom postaje vlasnik vodenice u Paraćinu. Krajem 1837. godine, i sam knez Miloš ima plan da podigne tri moderna mlina, jedan od njih i na Crnici. Tu svoju zamisao ostvaruje i njegova “Praviteljstvena vodenica” počinje sa radom 1838. Nju je izgradio Jovan Vajnhapel, imala je tri dvostruka pogonska točka, i mlela je brašno i griz.
Mlinarstvo, trgovina, poljoprivreda i stočarstvo biće okosnice privrednog razvoja Paraćina sve do kraja 19. Veka. Kako Felix Kanc beleži u svojim putopisima, zlatno doba privrede Paraćina nastupa kada ovo mesto, po odluci kralja Milana postaje centar za snabdevanje vojske, tokom 1876. I taj period trajaće do 1888.
Formiranje novih ekonomskih i društvenih odnosa, vezano je i za osnivanje fabrike sukna braće Minh. Ona nije imala samo lokalni značaj, već je kao prva fabrika sa povlašćenim statusom i stranim kapitalom, ulivala nadu da će kroz vezu sa domaćim trgovcima i radnom snagom, osigurati brz razvoja nacionalne privrede. Fabrika i njeni vlasici uživali su veilku naklonost državnih struktura. To se nije ogledalo samo u garantovanim kupovinama čoje za potrebe vojske, već je i kralj Aleksandar Obrenović 1893. bio gost Minhove fabrike u Paraćnu i kupac čohanih tkanina za kapute koje je i sam nosio.
Pred početak II svetskog rata Paraćin je brojio je 15 privrednih preduzeća, sa prosečno 250 radnika, dok je nacionalni prosek bio oko 40 zaposlenih po preduzeću, što dovoljno govori o dinamici privrednog napretka u Paraćinu. Među najpoznatije fabrie koje su obeležile predratnu privrednu istoriju ovog mesta nalaze se Fabrika sukna braće Minh, Francusko-srpska fabrika cementa, Srpska fabrika stakla, fabrika vunenih tkanina “Vlada Teokarović i komp.” i Fabrika za proizvodnju ratluka i bombona “Braten”.