O dolasku budućeg svetitelja Save Srpskog na Svetu Goru postoji dosta podataka, ali još više predanja.
Teodosijevo žitije nam govori da je zamonašen u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona. Ali naučnici uzimaju u obzir mogućnost da je on tada postao rasofor ili maloshimnik, a da je kasnije u grčkom Vatopedu bio postrižen u veliku shimu.
Nakon godinu dana provedenih u Studenici, njegov otac monah Simeon je „uzevši veliki tovar zlata i sasude zlatne i srebrne radi deljenja manastirima i pustinjacima“ krenuo put Svete Gore Atonske. Sa njim su krenuli i njegovi bliski saradnici iz redova srpskog plemstva koji će kasnije činiti prvo jezgro hilandarskog bratstva. Ovo aristokratsko obeležje doprinelo je svrstavanju manastira među vodeće na Svetoj Gori.
U Vatopedu su otac i sin proveli godinu dana, bogato darujući manastir građevinama i prilozima.
Godine 1197, prilikom obilaska Svete Gore, za oči im je zapao zapusteli i obrušeni Hilandar i veruje se da je tada rođena ideja o njegovom pretvaranju u srpsku lavru.
Taj stari, još uvek grčki Hilandar, na mestu današnjeg, osnovan je negde krajem X veka, a smatra se da je osnivač bio ugledan i imućan monah po imenu Georgije Hilandaris.
Krajem 1197, ili samim početkom 1198, Sveti Sava je boravio u Carigradu, gde je primljen na dvoru i iskoristivši carevu blagonaklonost, sa najvišeg mesta je dobio dopuštenje da zapusteli Hilandar, koji je bio u nadležnosti prota bude ustupljen Vatopedu kako bi ga Simeon i Sava obnovili.
Životopisi Svetog Save iznose da je sam Bog poslao svetitelju „nekoga starca bogobojažljiva“ koji mu je između ostalog rekao „da požure da mesto ili zapusteli manastir izmole“ i „svojemu otačastvu utvrde da se srpski manastir zove da bi spasenja našli“.
Sveti Sava se u ovoj nameri najpre obratio protu i saboru igumana u Kareji, koji su podržali njegovo pregnuće. Prot Gerasim napisao je caru pismo, koje je potpisalo 25 svetogorskih igumana, s molbom da se Hilandar prepusti Simeonu i Savi koji su voljni da ožive svetinju, još jednu u kojoj će se pominjati carsko ime.
Car Aleksije III Anđeo je u potpunosti izašao u susret ovim zahtevima, i u junu 1198. izdata je carska zlatnopečatna povelja kojom car ustupa Simeonu i Savi zapusteli manastir, sa svim posedima koji su od davnina pripadali Hilandaru i ostalim manjim manastirima u Milejama.
Na rečima zapisanim u ovoj povelji već osam vekova počiva status Hilandara:
„Sve se to stavlja pod upravu Simeona i Save, dajući im pravo da o svom trošku obnove i po svojoj volji organizuju manastir koji će služiti za spasavanje Srba koji izaberu monaški život. Ovaj manastir neće biti potčinjen ni protu Svete Gore, ni igumanu Vatopeda, nego potpuno samostalan i samoupravan, kao što su manastiri Iviraca i Amalfićana“.
Izvor: Vladeta Janković, „Uvođenje u Hilandar“se Hilandar prepusti Simeonu i Savi koji su voljni da ožive svetinju, još jednu u kojoj će se pominjati carsko ime.