Život Svetog Save, kao najbolji primer, dobro je stalno imati pred svojim očima, a osobito u ove dane kada slavimo njegov sveti spomen. Da bi nečiji život koristili kao primer sebi, potrebno je da ga duhovno sagledamo i da ga razumemo. Neophodno je videti one nevidljive sile i one neopipljive sile, koje su mnogo važnije od onoga vidljivog, kako u životu svakog čoveka ali isto tako i u istoriji celog ljudskog roda.
Pisao je o tome prepodobni Justin Ćelijski, napominjući da je istorija ličnosti skoro uvek zamršenija i složenija od istorije događaja. Događaji su obična rezultat duhovnik sila koje deluju kroz ličnosti. Čovek je naravno vidljiv ali nevidljive su one sile koje deluju kroz njega i njime, a ono što vidimo u životu Svetog Save jeste da je on pronašao savršen sklad između duhovnog i materijalnog. Dakle, duhovnih potreba svoga naroda ali i onih koje su materijalne. Sveti Sava jeste radi života u monaškom činu ostavio sva blaga ovoga sveta ali istovremeno i gradio i stvarao. On jeste molio Boga da Bog bude zastupnik i pomoćnik u borbi protiv spoljnih neprijatelja, ali je bio i onaj koji će da izmiri zavađenu braću. Molio se Bogu ali se nije ni lenjio kada je potrebno da i on sam miri i pregovara. Sveti Sava se molio Duhu Svetom da siđe na njegov narod srpski, da ga nadahne, a isto tako i on sam je propovedao tom narodu i obezbedio je knjige koje su bile potrebne duhovnim i narodnim vođama. Tako je Sveti Sava samim svojim životom na delu potvrdio božansku istinu, da Bog spasenje ljudskom rodu ustrojava ne delujući sam, nego uključujući i same ljude u delo spasenja, koliko je to moguće.
Za početak svog puta Sveti Sava je odabrao Svetu Goru jer ona je tvrđava vere, duhovni univerzitet i najpostojanija stena u metežu koji vlada Balkanom kroz vekove. Živeći na Svetoj Gori, Sveti Sava je proučavao Sveto Jevanđelje ali isto tako gledao je svetogorske pustinjake i podvižnike kao živa Jevanđelja. Gledao je njihov život kao primer ispunjavanja svih jevanđelskih zapovjesti. Ali i Sveta Gora je zapamtila Svetog Savu, iako je prošlo puno vremena od kad je on ovde živeo, tako da pre dve godine, kada smo slavili osam vekova njegove hirotonije za prvog arhiepiskopa autokefalne srpske crkve, svetogorski oci su sa radošću primili i prihvatili naš predlog, predlog bratstva manastira Hilandara, da se u sabornom Protatskom hramu, uz učešće svih 20 igumana svetogorskih manastira, odsluži Saborna Liturgija u čast Svetog Save. Ali jedan detalj bih sada podelio sa vama. Tom prilikom jedan smireni svetogorskih staraca, a takvi su obično Svetogorci kada provedu ovde u pustinji Svete Gore decenije, prišao mi je i nenametljivo podelio sa mnom jednu svoju pomisao: „ Znaš oče, to što je Sveti Sava osnovao autokefalnu nezavisnu srpsku crkvu, on time nije želeo da razdvaja pravoslavne, već da ih još više ujedini i osnaži”.
Ne možemo zaobići činjenicu da ove godine praznik Svetog Save dočekujemo u teškim okolnostima velike zdravstvene krize koja je zahvatila ceo svet. Ljudi su uplašeni i zbog onoga što nam se svakodnevno dešava ali i još više zbog onoga što dolazi posle svega – koje će biti posledice ovih događaja. Zato je vera sada na velikom ispitu. Mi pravoslavni hrišćani moramo u ovakvim okolnostima da pokažemo veću veru nego svi ostali. I za ovo nam je najbolji primer Sveti Sava. Teško je, naravno, pratiti Savu u njegovoj veri. To je bilo teško čak i njegovom bratu Stefanu Prvovenčanom, koji se takođe posvetio, koga Sveta Crkva slavi kao prepodobnom Simona Monaha. On je u mnogim teškim slučajevima, za tadašnju državu i narod, pribegavao ljudskim sredstvima i pokazao da nije ima tako jaku veru kao njegov mlađi brat. Ali potrudimo se u tome, jer istorija naše crkve pokazuje nam da je Gospod često svoj narod propuštao kroz iskušenja, postavljao ih pred razne izazove ali im je u isto vreme ostavljao izlaz. Naše je samo da se molimo Bogu da nam pokaže koji je to izlaz, da nam otkrije, i da se mi ne trudimo da svojim ljudskim silama i svojom ljudskom pameću nađemo rešenje, skupljajući informacije iz raznih izvora, već da se kroz molitvu pripremimo za sve ono što nas čeka i nadamo se da će Gospod, koje svoje verne propušta kroz iskušenja da bi ih očistio, kao što se zlato čisti u ognju, isto tako propuštajući i nas sadašnje hrišćane kroz ovo veliko ispitivanje, da će nam istovremeno ukazati na najbolji put kojim ćemo iz njega izaći.
Duhovne vođe i nastavnici ostavljali su svojim narodima i pisana zaveštanja, a najveća zaveštanja su, u stvari, bili njihovi životi. Međutim, i ono što su napisali isto je tako važno. I Sveti Sava je sam ostavio pisana zaveštanja našem srpskom narodu. I na kraju setimo se kako se on potpisivao, obično je sebe nazivao, od svih poslednji i grešni Sava. Pa eto i u tom njegovom potpisu da pronađemo jednu duhovnu poruku i pouku koja je možda najvažnija za nas njegovu duhovno decu ovog vremena. Jer u ovo vreme vidimo da je zavladao duh osuđivanja drugih. Vidimo da se u svim slojevima društva ljudi obično javljaju kada hoće da ukažu na greške i grehe drugih, kada žele da ih optuže. Ako je nešto u suprotnosti sa jevanđeljem, to je onda to. Jer Gospod nam je rekao da greške drugih ljudi smatramo kao trun u njihovom oku a naše sopstvene grehe, treba da vidimo kao brvno u našem oku. Zato da prvo izvadimo brvno iz našeg oka pa tek posle, ako uopšte i to smemo da uradimo, da ukažemo na trun u oku drugih. Istina koja se kroz predanja u sve vekove prenosi je, da ako hoćemo da ispravimo čovečanstvo, jedini je put da krenemo od sebe. Dakle, ako svako bude samog sebe ispravio, to će biti jedini način da se ispravi celo čovečanstvo. Sa ovim duhovnim razmišljanjem bratstvo Svetog manastira Hilandar, pozdravlja sve vas i čestita vam praznik Svetoga Save.
Beseda Visokoprepodobnog arhimandrita Metodija upućena srpskom narodu povodom praznika Svetog Save.
Lik Svetog Save na prazničnom koljivu (žitu) koje se priprema u manastiru Hilandaru.
U Svetoj carskoj srpskoj lavri manastiru Hilandaru svečano se proslavlja ktitorska slava, praznik Svetog Save, Prvog Arhiepiskopa srpskog. Savindan je jedan od najznačajnijih događaja u Hilandaru, dan kada se bratija i poklonici molitveno sećaju osnivača i ktitora nemanjićke lavre na Svetoj Gori. Po tipiku i poretku panigira, najpre se služi svenoćno bdenje, a nakon nakon toga Sveta arhijerejska Liturgija.
Neka je Bogom blagosloven praznik!