Najveći graditeljski poduhvat preduzet na srpskom nasleđu od vremena Svetog kralja Milutina bliži se svom kraju.
U Svetom manastiru Hilandaru je na današnji dan, pre 20 godina, buknuo požar koji je razorio više od polovine manastirskih zdanja.
Za jedno veče, u noći između 3. i 4. marta 2004. godine, uništena je i oštećena čitava severna polovina manastirskog kompleksa. Požar je izbio iz dimnjaka konaka Igumenarija na jugozapadnoj strani i kroz pukotine koje su nastale usled sleganja temelja, zahvatio je krovnu konstrukciju. Preko tavana i povezanih objekata proširio se sve dok se nije zaustavio na praznom prostoru između Belog konaka i Pirga Svetog Save.
Vatrena stihija prouzrokovala je nemerljivu štetu na duhovnom i kulturnom nasleđu i ostavila brojne posledice na osnovnoj infrastrukturi, poništivši i najnužnije uslove za život i razvoj manastirskog bratstva. Da bi se izbegla opasnost po same osnove dugoročnog očuvanja manastira, održivi model obnove Hilandara podrazumevao je da u skladu sa svojim statusom samoupravne svetogorske lavre, sam manastir preuzme upravljanje ovim složenim procesom. Sa tim ciljem donet je Program Obnove Hilandara, a postojeća manastirska ustanova u otadžbini, Zadužbina Svetog manastira Hilandara, preuzela je obavezu organizacionog centra koji je okupljao i angažovao stručnjake i saradnike potrebne za njegovo sprovođenje.
Sa svoje strane, u saradnji sa manastirom Hilandarom, Vlada Republike Srbije formirala je Komisiju za Hilandar preko koje će na dalje teći saradnja sa ustanovama zaštite kulturnog nasleđa Republike Srbije. U proces Obnove Hilandara, po svojim nadležnostima, uključio se i Centar za zaštitu svetogorskog nasleđa (KeDAK), ustanova Republike Grčke.
Obnova izgorelih manastirskih konaka počela je 2006. godine. Za osamnaest godina, u kojima se kao pravo malo čudo može okarakterisati strpljenje i odlučnost hilandarskog bratstva i čitavog tima uključenog u Obnovu, uprkos brojnim izazovima svetskih ekonomskih i društvenih kriza, pandemije, a često i u okolnostima materijalne nesigurnosti u odnosu na obim preduzetih poslova, realizovan je posao koji se po obimu svog zahvata i rezultatima na kraju može uporediti samo sa obnovom manastira koju je u 14. veku preduzeo Sveti kralj Milutin.
Do marta 2024. završena je kompletna rekonstrukcija i građevinska sanacija objekata konaka Sinodika, trodelnog kompleksa Velikog konaka sa paraklisom Sv. Nikole, jedinstvene graditeljske celine koju čini ulazni deo manastira sa Starim konakom, kao i Belog konaka, koji je najviše stradao u požaru i izgoreo gotovo do temelja. Poslednji izgoreli deo manastira na kome su radovi sada u toku predstavlja celinu sastavljenu od četiri povezana objekta zapadnog bedemskog zida koji je u isto vreme i masivna zapadna fasada ostala tri: manastirske trpezarije, te izgorelih konaka Igumenarija i Dohija.
Monumentalna, kamenom zidana struktura zapadnog bedemskog zida nije ni mogla da gori, ali je njena statička nestabilnost u zoni temelja objekta narušila strukture trpezarije i konaka stvarajući uslove za širenje požara. Nakon nekoliko godina istraživanja u kojima su učestvovali, pored stručnjaka uključenih u obnovu, i eksperti sa Građevinskih fakulteta Univerziteta u Beogradu i Aristotelovog univerziteta u Solunu, Instituta Jaroslav Černi i Instituta za puteve iz Beograda i KeDAK-a, krajem 2023. usaglašeno je projektno rešenje koje će, u samoj završnici Obnove, tokom 2024, biti primenjeno u cilju trajne konsolidacija temelja.
Pre dve godine završena je i sanacija i rekonstrukcija manastirske trpezarije, koja nije oštećena požarom, ali koja se morala naći na listi ugroženih objekata zbog svog opšteg stanja i velikog kulturnog značaja, a posebno izuzetnog zidnog slikarstva srpskog majstora i hilandarskog monaha Georgija Mitrofanovića.
Aktuelni radovi na konacima Dohija i Igumenarija sa paraklisima Sv. Save i Sv. Dimitrija, započeti krajem 2020. godine, predstavljaju obnovu poslednjih objekata stradalih u požaru.
Svi grubi građevinski radovi na konaku Dohija su privedeni kraju i on je u završnoj fazi zanatskih radova i opremanja, dok je u konaku Igumenarija završena statička sanacija i nastavlja se sa građevinskim radovima. Sa posebnom pažnjom obavljaju se i složeni radovi na paraklisima Svetog Save i Svetog Dimitrija koji predstavljaju posebnu celinu u okviru konaka Igumenarija.
Prema proceni stručnih službi uključenih u realizaciju i konzervatorsko-građevinski nadzor nad radovima očekuje se da će svi građevinski radovi i izrada instalacija na Igumenariji biti realizovani do početka decembra 2024. Iako će jedan deo zanatskih i instalaterskih radova, kao i celokupno uređenje enterijera i opremanje Igumenarije biti realizovano u 2025. godini, čime će se zaista staviti tačka na obnovu od posledica velikog požara, ova ocena stručnjaka već sada izazivaju nestrpljivo iščekivanje da se iz manastirske porte, nakon dvadeset godina, uklone skele. Hilandarsko bratstvo se tako nada da će svoju hramovnu slavu, Vavedenje Presvete Bogorodice, 4. decembra 2024, dočekati u okruženju i atmosferi pređašnje lepote hilandarskog manastira.
Obnova Hilandara je uporedo sa rekonstrukcijom objekata stradalih u požaru bila usmerena na celokupno nasleđe manastira, na obnovu i unapređenje njegove infrastrukture, pa i na obezbeđenje uslova njegovog održanja i razvoja u narednom periodu. Ovakav pristup očuvanju kulturno-istorijskog i duhovnog nasleđa predstavlja oblik takozvane integralne zaštite kulturnih dobara, pristupa koji nije samo neophodan u uslovima Svete Gore, izuzetno žive i plodotvorne monaške zajednice, od izuzetnog univerzalnog značaja kako u duhovno-religioznom smislu, tako i u kulturi i društvu. Integralna zaštita kulturnih dobara je savremeni model koji je uspešno potvrdio svoju delotvornost u brojnim primerima svetske prakse.
U ovoj godini su nastavljeni radovi na unapređenju i izgradnji infrastrukture manastira, odnosno putne, vodovodne i kanalizacione infrastrukture, protivpožarne zaštite, grejanja. Tokom 2024. završiće se izgradnja i u pogon će biti pušten hibridni hilandarski energetski sistem koji treba da obezbeđuje solarnu električnu energiju, povremeno dopunjenu i podržanu automatizovanim dizel agregatima. Sveta Gora nije povezana na elektro mrežu Grčke i obezbeđenje struje potrebne i za život monaha, ali i za očuvanje i zaštitu kulturnog nasleđa u savremenim uslovima već decenijama predstavlja veliki izazov. Hilandar je u jednu elektro mrežu povezao celokupan prostor na površini od nekoliko kvadratnih kilometara u svom okruženju, praktično sve objekte u kojima se odvijaju životne potrebe i funkcije neophodne za njegovo održanje.
Od velikog požara, a posebno od 2006. na ovamo, obnavljani su i brojni istorijski delovi manastira koji nisu stradali u požaru, ali su zubom vremena i raznim spoljnim uticajima oštećeni: kompleks starih ekonomskih objekata – Senara – koji je prenamenjen u gostinske konake; pirg Sv. Đorđa sa crkvom na njegovom vrhu; Kambanski pirg koji je i manastirski zvonik; krov crkve Sv. Arhanđela, sanacija objekata manastirske arsane – pristaništa u kome je za sada smeštena manastirska vinarija, sanacija ostataka carske palate u Hrusiji, sanacija crkve Skita Svete Trojice i dr.)
Tokom svih prethodnih godina nisu prekidane ni aktivnostima na zaštiti i restauraciji, ali ni na istraživanju i katalogizaciji živopisa, predmeta likovne i primenjene umetnosti, starih i retkih štampanih knjiga, arhivske i bibliotečke građe, kao i predmeta etnografske zbirke. U narednoj fazi Obnove Hilandara poseban zadatak predstavljaće unapređenje uslova za očuvanje, zaštitu i istraživanje pokretnog nasleđa. Zbog toga je u toku izrada projekta rekonstrukcije manastirske riznice i izgradnje trezora – depoa u kome će biti pohranjena ne prosto hilandarska riznica, nego najvrednija riznica srpskog naroda.
hilnadar.org