PIŠE MAJDA MEMIŠI
Emigracija je nezaobilazna tema većine naših razgovora u zadnjih 30 godina, bili ti razgovori frivolni ili ne. Ta sociološka pojava je toliko duboko usađena u naš kolektivni ID, da sam od nižih razreda osnovne škole znala značenje te reči. Iz Jagodine, tada Svetozareva, odlazilo se iz ekonomskih razloga. U Jagodinu se dolazilo iz ozbiljnijih i mnogo bolnijih.
Mnogi ljudi,ozbiljniji i stručniji od mene, bavili su se ovim temama na razne načine. Sociolozi, psiholozi, omraženi nam političari, a i podjednako popularni, mada nekima i omraženiji folk pevači. Pojava je ovekovečena i u sijaset domaćih, više stotina puta repriziranih serija. Nema deteta koje nema tetku/strinku /ujnu iz Nemačke i koje ne zna za čuvenu rečenicu -Otiš’o je gazda. Ermigiro!
Bilo da ti je cilj da postanes “tetka iz Nemačke” ili te poziv i karijera uslovljavaju da živiš pod “suncem tuđeg neba”, za koje pouzdano znamo da ne greje podjednako dobro, činjenica je da si otišao. Napustio sve što znaš i umeš. Nostalgija je zajednički imentelj za većinu emigranata i svako se na svoj način bori sa njom.
Međutim, postoji još jedna vrsta emigranata. To su ljudi posebnog mentalnog sklopa, koji sebe doživljavaju kao građane sveta. Ljudi kojima kulturna integracija, večita boljka svakog imigranta, predstavlja izazov. Ljudi koje možemo okarakterisati i kao avanturiste i vagabunde. To su ljudi koji se ne odriču “vegete”, “plazme” i “jagodinskog piva”, ali bi da probaju i autentični, njujorški čizkejk i da im brke prekrije pena iz Bruklinske pivare. Ljudi koji bi da prošetaju čuvenom Petom avenijom i da leškare i sunčaju se u Central Parku, a da to nije samo puko pomodarstvo i želja da se ostvari neka nerealna scena iz čuvene serije “Seks i grad”, jer način na koji zive Keri, Zverka i Samanta je podjednako neostvariv i Jagodincima i Njujorčanima.
Činjenica jeste da živimo u “globalnom selu”, ma koliko izlizano to zvučalo. Danas se samo jednim klikom može saznati kako drugi narodi žive i kako se nas živalj snalazi međ’ njima. Svi se “otisnemo u beli svet” sa najvećom mogućom količinom informacija, sve nam je na klik i na dohvat ruke. Ne, neću vam pisati o “plazmi”, “vegeti” i “tursko-domaćoj” kafi nađenoj u nekoj opskurnoj trgovini u Bronksu ili Kvinsu, sa prigodnim imenom “Evropa” ili “Balkan”.
Neću pisati ni o nadaleko poznatoj hladnoći Amerikanaca naspram naše balkanske topline i temperamenta. Niti ću vam pisati kako mi se ponekad plače kao detetu nakon “skajpiranja” sa roditeljima, a kako mi je ponekad predivno, jer zaista razgovaramo iako čitavog života pričamo.
Za mislećeg čoveka i ženu ništa nije samo crno ili samo belo. Samo lepo ili samo ružno. Samo bogato ili samo siromašno. U suštini, gde god da ziviš biće i predivnih i katastrofalnih perioda. Sve je sivo.
Pred vama ce se ređati iskrena, siva pisma iz Njujorka. Imejlovi, takoreći. U skladu sa 21.vekom u kome obitavamo, iako se nekada tako ne čini 🙂