Autor: Dušan Stamenković
Pre nego što bi počeli mrazevi dobri domaćini su klali svinje i spremali suvo meso i mast da im istraju do Uskrsa, a možda i do Đurđevdana. Bilo je to vreme kada je u svakom dvorištu postojala pušnica, jer budućnost dolaska frižidera i zamrzivača niko nije ni sanjao.
Usput su se pravili čvarci, kobasice, kavurma i slične poslastice, prava domaća ikebana, što bi otpevao Balašević.
Taj dan je bio pravi praznik, jer se kod dede okupljala cela familija. Od ranog jutra bi se grejala voda u velikom kazanu na ognjištu u dnu dvorišta, tamo gde je bio i kazan za pečenje rakije. Oštrili su se noževi i ribao drveni sto na kome je kasapin kasnije sekao meso. Željno se iščekivao trenutak klanja velike svinje…
Obično je to bilo nedeljom, jer se toga dana nije radilo. Sve subote su bile radne za učenike, državne službenike i radnički proleterijat. Zbog početka božićnog posta birana je nedelja u novembru mesecu.
A onda bi usledio državni praznik – Dan Republike.
Dva, tri, četiri neradna dana, sve zavisno da li se 29. novembar pada u četvrtak ili možda u utorak, kada bi se vršilo spajanje s nedeljom. Za đake je to bio mini odmor od škole. Doduše pravog opuštanja nije moglo da bude, jer su prvog dana u školi svi morali da čitaju svoj sastav o značenju Dana Rapublike.
Prepričavalo se ono što je na svečanim akademijama veče uoči praznika isticano od vrednih partijskih govornika. U Ćupriji su te svečane akademije održavane u Domu JNA koji se mnogo godina nalazio u prizemnoj zgradi u Kursulinoj ulici.
Đaci su dan uoči praznika spremali svoj program u sali „Partizana“, nekada i sada Sokolskog doma. Na bini su mlade balerine imale svoj šou, a momci su morali da recituju rodoljubivu poeziju. Roditelji su aplaudirali dugačko.
Radovao sam se mini raspustu, jer je moja majka spremala dve torte, jednu sa rumom i drugu sa puterom i orasima. Moj otac bi tiho govorio: „Ženu dupe krasi, a tortu orasi!“ Nisam tada to razumeo.
U to vreme nije bilo pečenjara, pa su svi pekli prasiće, neko na ražnju, neko u rerni, a ko je mogao nosio je prase u pekaru. Važno je bilo da kožica bude hrskava i dovoljno slana.
Naš pekar Buda je imao puno posla i skupljao je moču za burek, podsećenja radi Moravke su bile s mnogo masti i malo mesa.
Uvek sam se pitao da li smo za praznik morali da tamanimo rusku salatu iz ideoloških razloga ili zato što su se do tada krastavčići već dobro ukiselili.
I tako nekako svi smo se radovali Danu Republike i slobodnim danima, jer je pre toga davno bio završen letnji raspust u školi, a neradni 4. i 7. juli su bili već zaboravljeni.
Decembar mesec je sledio sa posnim slavama i šaranovinom. Bili su blizu Sveti Nikola i Božić, Dan JNA – 22. Decembar i Nova godina…
Jajce smo izgovarali pomalo dvosmisleno.
Za sve one koji ne znaju ili su zaboravili:
Dan Republike bio je praznik u bivšoj SFRJ koji se slavio 29. novembra.
Dan Republike je obeležavao godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 29. novembra 1943., kada su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije i ustavotvornu skupštinu FNRJ 29. novembra 1945.
A sa raspadom SFRJ, prestalo se sa obeležavanjem Dana Republike u svim republikama nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji. Dan Republike ostao je zvanični praznik u Saveznoj Republici Jugoslaviji sve do 14. novembra 2002, kada je ukinut odlukom Veća građana Savezne skupštine SRJ.