Sindikat radnika Ibarskih rudnika obeležio je 80 godina od formiranja sindikata i Velukog zimskog štrajka u jami. Ibarski rudnici su počeli organizovano kopanje, veoma kvalitetnog kamenog uglja, 1924. godine. Rad se odvijao u veoma teškim uslovima, bez ikakve zaštitne opreme, mehanizacije i bez prava na godišnji odmor, kao i dvanaestočasovnim radnim vremenom. Rudari nisu imali obezbeđenu ishranu, a o kupatilima su samo mogli da sanjaju, tako da su se izgladneli i garavi uveče dovlačili kući ne viđajući ni zrak sunca.
Surovi gazda rudnika Savić im je isplaćivao bedne nadnice, koje su mesecima kasnile, a svoju robu u rudničkom magacinu im je, po paprenim cenama, davao na veresiju. Zbog surovih uslova koji su vladali u rudniku odmah se javio veoma jak radnički otpor koji je od vlasnika rudnika, bezuspešno, pokušavao da izdejstvuje humanije uslove rada. Kako do toga nije došlo, 1929. godine organizovan je štrajk, i traženo je: da im se ne smanjuju, ionako bedne, nadnice i da im se isplate sve zaostale zarade koje su kasnile i više od godinu dana, da se uplaćuje zdravstveno i penzijsko osiguranje, izrada prozivnice i kupatila, osmočasovno radno vreme, izgradnja radničkih stanova… Obećanje koje je dao rudarima gazda nije dugo poštovao tako da je ponovo dolazilo do nezadovoljstva rudara. 
Dugovanja radnicima su se, umesto smanjivanja, drastično povećavala, a ni uslovi u rudniku nisu bivali mnogo bolji. Ponovo dolazi do štrajka 1934. godine, kada rudari pešice odlaze kod sreskog načelnika u Rašku, a delegacija rudara u Beograd, na sastanak u ministarstvo. Država oduzima rudnik od Savića i preuzima vođenje rudnika, a rudarima obećava da će im ispuniti zahteve. Međutim, finansijska kriza nastala posle atentata na Aleksandra Karađorđevića donosi nove probleme rudarima, stanje u rudniku postaje sve teže, zarade i dalje kasne, zaštita na radu sve gora, nedefinisano radno vreme. Sve to primorava rudare da u decembru 1936. godine formiraju sindikalnu organizaciju URSS-a, pod čijim su viđstvom ponovo zapretili štrajkom, na šta uprava rudnika ne reaguje i sindikalne poverenike izbacuje iz kancelarije. Suočeni sa prethodnim lažnim obećanjima donose jednu tešku odluku – štrajk u jami ili takozvani ,,mrtvi štrajk” do ispunjenja zahteva.
PREVARA
Prvog februara 1937. godine rudari prave smene u jami ,,Jarando”, ne izlaze iz jame, u jami im se pridružuje i druga smena (ukupno oko 300 rudara), a ispred jame se okuplja ostatak od 760 tada zaposlenih. Uprava rudnika poziva u pomoć žandarmeriju, koja sa stotinak žandara okupira rudnik. Nadzornici bezuspešno pokušavaju da ubede rudare da napuste mračna rudarska okna. Rudarima je u pomoć u hrani odmah priteklo lokalno stanovništvo dopremajući je skrivenim putevima i napuštenim oknima.
Vlast pokazuje svoju surovost zabranom lokalnim trgovcima da porodicama rudara prodaju svoju robu. U pomoć pristižu rudari ,,Trepče” iz Kosovske Mitrovice, koji su u Baljevac dopremili dva vagona brašna i veću novčanu pomoć. Žandarmi blokiraju sve jamske ulaze i onemogućavaju dopremu hrane u jamu. Osmog dana štrajka iz Beograda dolaze predstavnici Ministarstva šuma i ruda i rudarima nude milostinju, što oni odbijaju, donose odluku da nastave štrajk. Živeći u veoma teškim uslovima, rudari u jami sve više poboljevaju, a drugovi ih vagonetima šalju napolje, gde ih dočekuju ,,spoljni” štrajkači. Beogradska centrala sindikata se povlači iz štrajka, uprava obustavlja dopremu vode u jamu i zatvara ventilacione hodnike, tako da u jami ponestaje i vazduha… Da bi slomila štrajk, uprava rudnika donosi odluku o privremenom zatvaranju rudnika i proterivanju spoljnog štrajkačkog odbora. Posle dvanaest dana štrajka, 12. februara, jamski štrajkači, prepušteni sami sebi, na izmaku snage i zdravlja, izgladneli i žedni, 300 sati bez dnevne svetlosti… poverovali su upravi rudnika da će im ispuniti zahteve i da štrajk neće biti sankcionisan, donose odluku o prekidu štrajka i izlaze na svetlost dana… Po izlasku iz jame shavtaju da su prevareni. Napolju su ih čekali žandarmi, vođe štrajka su pohapšene, 300 rudara otpušteno, a rudari iz drugih krajeva Jugoslavije proterani… Proizvodnja je nastavljena posle šest meseci, ali ovi događaji nisu prekinuli borbu između rudara i vlasnika rudnika. Ona je nastavljena u nizu novih sukoba, koji su imali manje oštar karakter, ali su neprekidno trajali. Iako je štrajk imao delimičan uspeh, on je bio kruna dugogodišnje borbe rudara Ibarskih rudnika za život dostojan čoveku. Štrajk je udario temelje Sindikatu Ibarskih rudnika koji se, već 70 godina, uspešno nosi sa svim nedaćama koje su prisutne u najtežem zanimanju na svetu. Srećno! Sindikat Ibarskih rudnika