PIŠE: Nemanja Jovanović
Predsednik OO Nove stranke Paraćin
Zašto smo mladi, a bolesni?
„Zdravlje je stanje potpunog telesnog, psihičkog i društvenog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti“. – Svetska zdravstvena organizacija.
Iz definicije jasno možemo zaključiti da najveći udeo našeg zdravlja (čitaj bolesti) imaju psihička stabilnost koja ogromnim delom zavisi od društvenih faktora i zajedno čine dvotrećinsku većinu našeg celokupnog zdravstvenog stanja.
Narušeno društveno, narušava psihičko, a zatim telesno stanje i na kraju se dobija finalni proizvod – bolesna nacija. Zli jezici bi rekli da je baš to krajnji cilj države u kojoj živimo, odnosno ljudi koji njome upravljaju, da im baš takvi, bolesni, demotivisani, prazni, dezorjentisani i trebamo.
Suština je da mi njima trebamo više nego oni nama. Razlikuje ih stanje u kome smo im potrebni jer naše stanje definiše i naš izbor. Što duže obezbeđuju stanje koje im odgovara, duže i opstaju.
Bez obzira na kreirano hipnotisano stanje koje samo njima ide u prilog, uvek postoje oni koji su na te uticaje imuni i koji čine osnovnu i glavnu pokretačku snagu svakog društva i svake promene.
Smatram da sva ta snaga i pozitivna energija leži većim delom u mladima i ovim tekstom se upravo nama i obraćam.
Rođeni smo verovatno u najgore vreme, u vreme ratova, inflacije, kriminala, korupcije i bezakonja. U vreme kada nije narod činio državu već određena grupa ljudi. Zvuči poznato? To je nešto na šta nismo mogli da utičemo, nešto za šta smo mi najmanje krivi i za šta možemo kriviti naše roditelje. Posledice i ožiljke iz tog vremena ćemo nositi ceo život ali ne smemo dozvoliti da ih i naša deca naslede od nas. Nedvosmisleno to čini naš životni cilj. Ublažiti sebi posledice i potpuno ih eleminisati onima koji tek dolaze. Ne možemo promeniti to što smo mi rođeni bolesni, ali možemo izabrati put ka ozdravljenju i omogućiti svojoj deci da se rode zdrava u pravom smislu te reči.
Sećam se, dok smo se skrivali od bombi i raketa, vreme mi su mi prekraćivali crtani filmovi, naravno onih par sati kada nije bilo nestanka struje, a obavezno u pauzi između dva crtaća, društvo su mi pravile čike u odelima i kravatama sa nekim bučnim i tada meni nerazumljivim porukama koje su kod mojih roditelja izazivale osećaj gađenja i neretko rafal psovki koje su se mogle čuti iz druge sobe. Mislio sam se zašto ih to toliko tangira, šta to oni govore, a da njih toliko provocira, ali bi ta misao odletela istog trenutka kada ponovo ugledam Tomija i Džerija kako se jure po kući.
Kako sam rastao, tako su i te čike zajdeno sa njihovim stomacima i podbradcima rasli sa mnom često menjajući odela, boje, bedževe i zastave dok sam na roditeljima primećivao sve veću bol, bore, ožiljke i bes. Prerastao sam Tomija i Džerija i Knjigu o džungli, prešao na Pustolova, Dobro veče deco ali i tada u pauzi mi praviše iste čike društvo. Neverovatno, ali su i mene počeli polako sa godima da nerviraju kada mi prekidaju omiljni program neshvatajući da mi pored programa narušavaju i život.
Najzad, danas uviđam bol, nemoć i očaj svojih roditelja, jer 15-20 godina posle i dalje isti ti ljudi, isti stomaci, opet drugačija odela, zastave i parole mi prave društvo samo bez onakvog uticaja na moje roditelje. Valjda su ih toliko dotukli da u njima ne mogu da izazovu nikakvu emociju.
Taj Milošević, Dačić, Šešelj, Vulin, Toma, Vučić… Toliko su me kroz detinjstvo maltretirali njihovim pojavama da sam i dan danas u stanju da u po noći lakše nabrojim njihova imena nego Zvezdin tim iz ‘91. To govori u prilog kreiranom društvenom stanju i psihozi na čijoj bazi vladaju.
Drugari, prijatelji, braćo i sestre po godinama,ne po oružju, svi mi mladi…
Za sve što se dogodilo mi smo najmanje krivi, ali za sve što će se tek dogoditi mi ćemo biti najveći krivci.
U svojim rukama držimo svoj izbor i od našeg izbora zavisi kako naš tako i život naše dece.
1989. su naši roditelji imali izbor i neznajući šta biraju, izabrali su ili izborom potpomogli sve ono što nam se desilo i što nam se dešava. Došlo je vreme da mi donosimo odluke, na osnovu njihovog iskustva i naše energije, biramo za našu decu. Došlo je vreme kada ne možemo da pobegnemo od odgovornosti i kada moramo da prihvatimo odgovornost za ono što izaberemo ili ne izaberemo. Ne smemo dopustiti drugima da biraju umesto nas jer smo tu privilegiju i roditeljima davno ukinuli.
Uskoro će pred vama biti dva izbora. Jednim izborom udišete novu energiju ljudima koje sam pomenuo, preporađate ih i ohrabrujete da nastave da rade sve ono što su radili nama i našim roditeljima, samo još jače i bolje po njih a gore i teže po nas. Legalizujete sve što su učinili, gazite svaku bol i patnju koju su izazvali i zaboravljate svaku žrvu, rat i bombe koje su nam doneli, sramotite svakog našeg vršnjaka po godinama koji je poginuo na pravdi Boga zarad njihovih interesa. Ismevate osramoćenu državu, ponižene institucije, zgažen zakon i poražen Ustav.
Sa druge strane, imaćete izbor u koji ne mogu da se zakunem, ali koji nesumnjivo predstavlja klicu razuma u korovu bezvlašća i bezakonja, koji je pokazao i dokazao na koji način se štiti građanin, država, institucija i Ustav, na koji način se bori za pravo, zakon i Ustavom zagarantovane ljudske potrebe. Za pravo da ne budete vezivani i maltretirani jer šetate u pogrešno vreme, pogrešnom ulicom. Za pravo da vam niko sa fantomkama u pola noći ne ruši nešto što ste godinama sticali. Za pravo da budete roditelji vaše dece, za pravo da vas zaštite od nasilnika i da ne ispaštate zato što ste ga prijavili. Za pravo da vas niko javno ne ponižava i sramoti zato što ne mislite isto. Za pravo da ne ginete zarad tuđin interesa, bilo vas prevozili helikopterom do bolnice bilo na ratištu. Za pravo da budete zaštićeni zakonom i da zakon važi podjednako za sve. Za pravo da u svojoj zemlji radite a ne da tudjoj zemlji budete jeftina radna snaga. Za pravo da vaša zemlja ima privredu a ne da služi tuđoj. Za uređeno društvo koje će nedriti zdrave ljude.
Ja ne želim da i svoje dete, u podrumu, pod paljbom aviona, tešim i zajedno sa njim plačem dok mu u pauzi između Parova, Farme i Velikog brata prave društvo iste čike kao i meni,izazivajući iste reakcije kao mojim roditeljima. Ne želim da i u meni dete vidi one ožiljke, nemoć, tugu i bol koje sam video u svojim roditeljima. Ne želim da i ono pije čokoladno mleko kao beba jer nisam uspeo u Bugarskoj da nađem belo mleko u prahu. Ne želim da po definiciji bude bolesno iako se još nije ni rodilo. Ne želim da posle 20 godina života bude starije od mene.
Ne želim.
Ako ne želiš ni ti, imaš izbora.
Imaš koga da biraš.
Nemaš koga da čekaš.
Čoveka koga čekaš si ti.
Ljude koje čekamo smo mi.