JAGODINA- Od 12. septembra 1944. godine, kada su Rusi ušli u Srbiju, kako je padao grad za gradom i istinskog oslobođenja od nacista, zavođena je nova diktatura, odnosno reč o obračunu komunista sa poraženima u građanskom ratu i ljudima koji nisu isto politički razmišljali ili su bili ,,klasni” neprijatelji. Sa oslobođenjem je tekla prva faza komunističke revolucije. Komisija za otkrivanje tajnih grobnica 1944/1946 utvrdila je na nasilan način u tom periodu život izgubilo 60.000 građana. Tajne grobnice 75. godina čuvaju tajnu zločina u ime Komunističke partije i revolucije. Precizne podatke za Jagodinu nije moguće utvrditi, jer nedostaje do 50 do 70 odsto dokumentacije, ali istraživači barataju sa cifrom od 2.500 do 3.000 nevinih građana u petnaestak tajnih grobnica.
-Do danas nije odvojeno oslobađanje Srbije od nacista i ,,revolucionarni” zločini. Mnogi ljudi su u tom haosu i divljoj pravdi i čišćenjima izgubili živote. Svaki grad u Srbiji ima po nekoliko lokacija i stratišta, koje nisu obeležene ili su retke obeležene. Tu se nalaze hiljade koji nikada ne bi bili kažnjeni, čija je krivica što su na drugoj strani ili neprijatelji revolucije. To je danas potkrepljeno dokumentima i teoretski svako može da ode u Arhiv Srbije ili Fond BIA i vidi knjige, spiskove streljanih i kvalifikacije koje izgledaju smešno, kao što su ,,narodni neprijatelj”, ,,neprijatelj današnjice”. Lokalni oficiri OZNE šalju depeše sa pitanjima ,,da li da streljaju još i šta da rade sa imovinom, jer samo ekonomski mrtav neprijatelj je potpuno poražen, ako mu se zadrži imanje biće sutra protiv nas”. Iz tih depeša, spiskova, knjiga vidi se veliki broj ubijenih ljudi i metodologija. To nije bilo slučajno, već organizovano sa smešnim motivima, ističe sekretar Komisije za otkrivanje tajnih grobnica dr Srđan Cvetković.
Evidentirano je 211 tajnih grobnica u Srbiji, streljanja su vršena na više mesta u okolinama sela i varoši, ali do danas ni jedna nije obeležena. Ukupno stradalih u periodu 1994/1946. je 60.000 i reč o streljanima i logorašima, ljudima koji su ubijeni na nasilan način.
– U njima se nalazi preko 35 hiljada ljudi, toliko smo popisali, sa ili bez presude,većinom bez ili u 95 odsto slučjava. Pronašli smo samo 3.000 presuda na smrt iz tog doba. To je neka donja granica stradalih uz ogradu da 30 odsto dokumentacije, koja je inače obimna, nije sačuvano. Pretpostavljamo da se sukcesivno uništavano ili nije do kraja predato. Dokumentovani su zločini u toj meri da svako ko je iole dobronameran i normalan da bi uvideo da ej reč o organizovanim ubijanjima i mnogobrojnim zločinima protiv čovečnosti i ratnim zločinima. Činjeni su ime antifašizma i u ime naroda, a zapravo su činjeni vođeni ideološkim, partijskim i ličnim motivima za dokazivanjem, jer je postojala svojevrsna ,,trka” ko će biti revnosniji i rigidniji u čišćenju svog ,,dvorišta” od raznih neprijatelja. To je kao neka vrsta inkvizicije. Gonjene su veštice na svakom koraku, to je vreme izuzetno po političkom nasilju, u inače nasilnoj istoriji Srbije mislim na 1944/1946, ali i kasnije 1948/1950 poznato je šta se dešavalo sa partijskim neistomišljenicima. Tu se vidi da nije jedan ekces, već trajan i dobro uređen sistem koji je bio zasnovan na OZNA, miliciji, vojsci, širokoj mreži doušnika, sve društne organizacije su davale podršku svemu tome. Stvorila se takva društvena atmosfera, mnogi ljudi su to podržavali, propaganda je bila moćna, nasilje takođe, to je prozvelo zločine. Kasnije je revidirano i odbačeno, ali nikada do kraja nije otvoreno. I ako se danas po tome čačka, priča se prikazuje kao udar na antifašizam, a ne na brutalni obračun prema svim kategorijama stanovištva, kaže Cvetković.
Za Jagodinu, Kragujevac, Šabac i gradove u zapadnoj Srbiji nedostaje obimna dokumentacija, dok za Smederevo, Zaječar Leskovac, Pirot, deo za Niš ima detaljnig materijala. Beograd je jedna o najvećih rupa u tom smislu.
– Fama je da su ovde došli Ličani, Crnogorci, ali kada se govori o centralnoj Srbiji uglavno su to ljudi sa lokala. Po meni je tu najveća odgovornost na vrhu partije i države, lična odgovornost je na egzekutorima. Iz dokumenata se vidi da je to organizovano sa vrha i da je kampanjski rađeno. Tito je bio i ministar odbrane, Ranković i Krcun na čelu OZNE i naravno da su znali za ovo i da su obaveštavani. Komunisti su bili disciplinovani u odnosu na JVO, pogotovu te službe za egzekuciju. Model i scenario su svuda isti, oficiri OZNE su imali odrešene ruke i na tim ,,poslovima” su se dokazivali. Divlje egzekucije su se obavljale od oktobra do januara, kasnije se ide na sudove, zaključuje Cvetković
