Na nalogu društvene mreže OŠ 17. oktobar iz Jagodine objavljen je intervju dečijeg pisca Peđe Trajkovića.
Dobrodošlicu najlepšem mesecu proleća poželeli smo onako kako dolikuje- uz mnogo osmeha, radosti i ljubavi i uz poseban dar za sve vas- ekskluzivni intervju sa pesnikom Peđom Trajkovićem.
INTERVJU Peđa Trajković
Trudeći se da dane izolacije bar na neki način učinimo lepšim, pripremili smo vam jedno lepo iznenađenje.
Ono što iznad svega želimo je da sačuvamo osmeh, duhovnu vedrinu i polet i da iz ovoga što je zadesilo čitavu planetu, izađemo kao bolji i osvešćeniji ljudi. Uvereni smo da smo konačno postali svesni pravih vrednosti, počev od toga koliko smo srećni jer su uz nas oni koje volimo, koliko su važna prava prijateljstva, duh kolektiva, koliki je značaj zdravlja i slobode… Tome su nas učili od malih nogu, no vrlo često smo poneseni brzinom življenja, to podrazumevali. S obzirom na to da se danas više ništa ne podrazumeva, želimo da naši najmlađi nikad ne zaborave na ove životne dragocenosti i da razumeju njihovu važnost.
A ko će im lepše to objasniti od onog koga vole i ko njih najviše voli!?
Ovog, malo neobičnog, majskog dana, sa nama je naš nekadašnji đak i veliki prijatelj škole “17.oktobar”, pesnik, Peđa Trajković.
- Pošto je u proteklom periodu sve čudno, recite nam kako provodite ove čudne dane?
Ja uglavnom živim u Zemlji čuda i upravo sam se izvukao iz jedne velike avanture u kojoj sam tragao za odgovorom na pitanje svih pitanja „Zašto gavran liči na pisaći sto“. Pogađate, to je tema moje buduće knjige. Mene je, inače, vrlo teško odvojiti od pisanja i crtanja, pa mi ova situacija nije značajno izmenila tempo i režim života.
- Čini se da nas je planeta Zemlja žestoko opomenula ovim virusom. Kako da povratimo njeno poverenje i na koji način da budemo bolji prema njoj? Kako da budemo bolji prema sebi?
Poslužiću se jednom divnom pričom čuvenog filozofa Artura Šopenhauera, koju sam ja, po običaju, približio deci pretvorivši je u pesmu, a koja je ključ za ukupnu životnu ravnotežu kao jedinu šansu da izbegnemo ovakve i druge strašne događaje.
Zna se
Da bodljikavo prase
Kada zahladi
Ne zna šta da radi,
Pa siđe u rupu
I formira grupu
Svojih drugara
Bodljara.
Tu se oni stisnu,
Ali odmah vrisnu
Jer se u ovom mimohodu
Jedni na druge nabodu.
O, naopako!
To nije lepo, jel tako?
No,nije lepo ni da se mrznu
samo zato što nisu pri krznu.
Zato se male bodljikave gude
Najpre potrude
Da nauče idealno rastojanje
Za grejanje –
To se zove vaspitanje,
Ili, lepo ponašanje:
Kad radiš šta voliš
a druge ne boliš!
- Život je se sastoji od lepih i manje lepih trenutaka. Kako pronaći inspiraciju, motivaciju i gde pronaći pokretačku snagu da bismo stvarali nova dela, da bismo učili, radili, bili i dalje kreativni?
Kad ste pesnik uvek se možete izvući i na teška pitanja odgovoriti stihom, pa neka drugi razmišljaju šta ste hteli da kažete.
U svemu lepota neka čuči
Treba ti samo dobre volje –
Pronađi put, pa je dokuči
I svet će izgledati lepše i bolje.
- Koja je Vaša preporuka za naše đake, kako da provode slobodno vreme, šta da čitaju, kako da se zabave i dane učine sadržajnijim i lepšim?
Deca treba da rade sve ono što im pričinjava zadovoljstvo, ako u tome pronađu pravi smisao.
Svet je inače surov, pokušava da ih ukalupi i napravi aplikacije u kojima će ona funkcionisati po unapred utvrđenim šemama. Ja navijam za kreativnost, navijam za igru, naravno, navijam i za pametne razgovore, dobre filmove i šta drugo – nego knjige. Jako će biti siromašan onaj ko iz detinjstva izađe bez Marka Tvena, Žila Verna, Čarlsa Dikensa, Aleksandra Dime, Tolkina, Pračeta, mog omiljenog Luisa Kerola… ili Branka Ćopića, Duška Radovića… Igora Kolarova i Dušana Pop Đurđeva…
- Da li nam pripremate neko iznenađenje? Kad možemo da očekujemo novu knjigu?
Nova knjiga može biti sve drugo, samo ne iznenađenje. Izlaze čak brže i češće nego što bih i sam želeo. Ovde promovišem tek svaku treću da ne bih previše boo oči Nešto sam nagovestio na početku…Biće toga još … onda kada nam se vrati normalan život.
- Molimo Vas da podelite sa našim učenicima neko sećanje iz škole. Ispričajte im kakvi su nekada bili nastavnici, kako se radilo, učilo, ocenjivalo.
Ja pripadam onoj praistorijskoj, dinosaurus-generaciji sa samih početaka „Sedamnaestog oktobra“ koja nije imala ni školu, već se seljakala od zgrade do zgrade. Ne sećam se da nam je to smetalo… ma nije, nimalo. .. ni peći na ugalj, ni olajni podovi, od kojih su nam bila prljava kolena, ni to što nekad nismo imali prave učionice, ni salu za fiskulturu, ma ni čestito dvorište… Voleli smo svoju „virtuelnu“ školu i borili se za njenu čast. Dalje neću da evociram uspomene, jer ću zvučati kao svaki dosadni matorac. Umesto toga, evo stiha koji uvek koristim na ovu temu jer mnogo toga kazuje.
…Kada sam ja išao u Sedamnaesti
Bilo je manje asfalta, više blata,
Više cokula, manje patika,
Više igara, manje aparata
I mnogo više slova nego slika.
- Vrlo često od nekadšnjih đaka koji nas rado posećuju i ne zaboravljaju, čujemo reči da je Sedamnaesti “škola s dušom”.
Kako Vi objašnjavate taj fenomen, tu posebnost na koju smo ponosni?
Ja i „Sedamnaesti“ se družimo na razne načine već decenijama. Da se to čak i u vekovima izraziti. Bio sam đak, pa đački roditelj u dva ciklusa, pa onda saradnik u brojnik akcijama. Toliko toga smo preturili zajedno. Dobro se znamo… U dušu, što se kaže… A dušu škole su stvorili dobri ljudi. „Sedamnaesti“ je mogao da se uobrazi, da postane snobovska škola iz centra grada, ali nije branili su je od toga mudri direktori kao Olga , kao Blaža, kao Tanja, kao Bilja… rekao bih- odlučujuće važan tandem iz kancelarije sa staklenim vratima- Cica i Marina, i uvek požrtvovani, divni učitelji i nastavnici: kao nekad Toćko, Žika Pevac, Selimir… ili danas Ivica, Vlada, Vera,dve Slađe, Maja i sve Srpkinje i mnogi, mnogi drugi koji su od svojih đaka pravili, pre svega, dobre ljude.
- Uz želju da sve ovo što pre prođe i da se uskoro svi sretnemo u školi i na promociji Vaše nove knjige, zahvaljujemo Vam se što ste odvojili vreme za nas.
Koja je Vaša poruka za naše sadašnje i buduće đake?
Neka to bude malo prilagođeni stih pesme koju su pevali i mnogi đaci „Sedamnaestog“ kroz različite generacije:
Deci je potrebno više no išta
Da mi odrasli odrasli budemo bolji.
Onda im zaista ne treba ništa
Sve će im biti baš po volji.
