Dok se mediji u Srbiji danas sa setom vraćaju u Titovo vreme i podsećaju na 42. godišnjicu smrti najvećeg hrvatskog zločinca prema Srbima na teritoriji bivše SFRJ, objavljujemo dokumenta koja govore o genocidu Tita prema Srbima. Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk…„Pa to i hoću”, rekao je.Da bude što manja,Srbija je dobila dvije autonomije:Vojvodinu i Kosovo!..…
Trideset godina posle pada Berlinskog zida partizani su još jedino u Srbiji tabu tema. Sve krivične prijave do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta. Ali, istina polako izbija.Samo od 1944, od ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, do 1947, u Srbiji je bez suđenja ubijeno oko 100.000 Srba, a nekoliko stotina hiljada prošlo je zatvore,logore i policijsku torturu.Ogromnom broju ljudi oduzeta je imovina, građanska prava, državljanstvo, a bilo je i ugrožavanja slobode izražavanja i veroispovesti… Josip Broz Tito,vatikansko-britanski agent kao i Ante Pavelić, zaslužan je za nastanak, ali i raspad Jugoslavije. On je doveden na ovaj prostor da u narod usadi komunizam, razruši veru u Boga i ispuni zadatke koje su mu zadali moćnici,sva upustva dobijao je od njih.Sa svoja dva najbliža saradnika, Slovencem Edvardom Kardeljom i Hrvatom Vladimirom Bakarićem usmeravao Jugoslaviju prema raspadu – kada to budu dopustile međunarodne okolnosti. Ova ideja je pretočena u Ustav SFRJ iz 1974. godine, gde je precizirano da jugoslovenske republike imaju pravo na samoodređenje do otcepljenja.Taj ustav nije mogao da bude donesen bez njegovog parafa. Badinterova komisija je početkom devedesetih godina na osnovu tog ustava utvrdila da jugoslovenske republike imaju pravo na međunarodno priznanje – bez promene avnojevskih granica.Tako je Titova politika rezultirala 90-e godine….
Tito je tokom Drugog svetskog rata bio zaokupljen više borbom za vlast nego otporom fašizmu, što najbolje pokazuju pregovori koje je marta 1943. preko svojih bliskih saradnika vodio s Nemcima. U tim pregovorima nacistima je predočeno da bi bilo u „obostranom interesu ako bi neprijateljstva (između Titove i Hitlerove vojske) bila obustavljena“.U štabu Prvog bosanskog korpusa, svoje najjače jedinice u Bosni i Hercegovini, krajem marta 1943. naredio je da ne sme „praviti nikakve akcije“ ne samo protiv Nemaca, već ni protiv snaga NDH.Postoji obilje arhivske građe koja svedoči o saradnji Tita i nacista.Uprkos instrukcijama Moskve (da se bori protiv Nacista), od jeseni 1941. pa do jeseni 1944. Tito je glavninu svoje vojske namerno držao na zapadu zemlje, uglavnom na teritorijama NDH,na stotine kilometara udaljenu od glavnih nacističkih snaga, bitnih saobraćajnica i vojno značajnih resursa.Titova država je bila rehabilitacioni sanatorij za hrvatska zlodela i nacističku ideologiju Hrvata.Tito je ustaške zločince preoblačio u partizanske uniforme koje je dobijao od Britanaca.Elitnim ustaškim legionarima, poput Marka Mesića, odlikovanog za hrabrost u Staljingradskoj bici, Broz je dao šansu da komanduju, da se “iskupljuju i dokazuju” u partizanskim jedinicama, koje je gurnuo na Srbe u Čačku. Ti “partizani” su počinili najviše masovnih zločina u Srbiji na kraju i posle rata.Uklanjao je konkurenciju. Skinuo je s položaja srpske istaknute komuniste, poput Krcuna i Rankovića. Hapsio je, streljao ili slao na “Goli otok” sve koji su bili ili mogli postati tačke otpora. Među likvidiranima je bilo i mnoštvo njegovih prijatelja i saradnika.Odgovoran je za stradanje 7.500 srpskih omladinaca na Sremskom frontu, za rušenje 180 srpskih pravoslavnih hramova, za zabranu povratka Srba na Kosovo i Metohiju, za progon 45.000 Golootočana i 95.000 srpskih seljaka.U sistematskom sprečavanju da se sazna puna istina o Jasenovcu i jamama u koje su Srbi bacani za vreme endehazije, svi koji su hteli da se istina sazna proglašavani su „srpskim nacionalistima“ i proganjani, a žrtve ustaša bile su lišene svoje nacionalnosti pretvorene u „žrtve fašizma“.Motivi partizana da se ubiju nekoliko hiljada ustaša je bio zato, što bi suđenje ustaškim zločincima trajalo godinama i što bi na taj način narod u ondašnjoj Jugoslaviji, ali i čitavom svetu, saznao za zločine ustaškog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Pavelićevoj Hrvatskoj. ..
Titoizam je sakrio odgovornost za genocid nad srpskim narodom pod lažnom simetrijom ustaša i četnika.Draža je vodio vojsku koja je bila gerilska Pojedinci u njegovoj vojsci su činili zločine prema komunistima,a i oni prema njima, ali ta vojska nije bila okupaciona. Draža je, u suštini, jedna tragična ličnost: gerilac, bez direktne komande nad mnogim svojim komandantima, slomljen nemačkim odnosom 100 za 1 u Srbiji, nije pregovarao — u martu 1943. godine — sa Nemcima, nije im obećao da će ratovati protiv saveznika,kao Titovi izaslanici: Velebit, Đilas i Koča Popović.Komunistička vlast je prikrivala sve hrvatske zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata.Prvi izveštaj o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj sačinila Srpska pravoslavna crkva, prikupljajući izjave od izbeglica koje su se od aprila 1941. kao reka slivale u Srbiju.Ta svedočanstva su ne samo rasturana po raznim arhivima po naređenju komunističke vlasti, već su bacana u smeće.Akademik prof. dr Vasilije Krestić je za Arhiv SANU kupio gomilu tih potresnih ispovesti od ljudi koji prekopavaju otpade.Dokumentacija koju su pravili Komesarijat za izbeglice Tome Maksimovića i Srpska pravoslavna crkva je rasparčana u arhive Jugoslavije, Srbije, Udbe, Maršalata, a nešto je ostalo i u Sinodu, ali nikada nije publikovano.Zločincu Anti Paveliću jugoslovenski sudovi nikada nisu sudili čak ni u odsustvu. Ozna je u svakom trenutku znala gde se Pavelić nalazio u Austriji, o čemu i danas postoje izveštaji naših vojnih izaslanika, ali se ništa nije preduzimalo. Direktivu Ozni da ne dira Pavelića mogao je da da samo najviši vrh FNRJ, a zna se da se za sve tada pitao – Tito.Da je postojao plan otmice Pavelića pričao je i visoki oficir Ozne i Udbe Slobodan Krstić Uča, čuvenoi „lovac na Dražu Mihailovića“. Pred smrt on je otkrio kako je 1952. stopirana akcija otmice Pavelića u Argentini, kojom je trebao lično da rukovodi. Dvojica otmičara i jedan argentinski oficir bili su spremni da za 500.000 dolara otmu Pavelića i hidroavionom ga prebace na jugoslovenski teretni brod na pučini. Međutim, akcija je otkazana.Tito je jedini mogao da otkaže planove o otmici Pavelića iz Argentine.Veza između Tita i ustaša najbolje se vidi u omogućivanju povratka u SFRJ jednom od glavnih ustaša fratru Krunoslavu Draganoviću, ideologu „Velike Hrvatske“ i jednom od glavnih njenih pobornika, čoveku koji je sa Englezima i Vatikanom organizovao „pacovske kanale“ za prebacivanje ustaša na Zapad. Tito ga je vratio u Jugoslaviju i on je, bez ikakvog suda i suđenja, mirno umro. Pavelićeve ustaše su bili najmonstruoznija i najužasnija koljačka falanga u istoriji sveta!Sva ta zverstva koja su činjena u NDH ljudski um nije zabeležio.Čak su i nacistički generali bili zapanjeni užasima Jasenovca.Hrvati {potpomognuti muslimanima} su bili jedini narod na svetu koji je svoje žrtve{Srbe,Jevreje,Rome} prvo životinjski mučio – teško i dugo, bez hrane i vode, vadeći im oči i odsecajući delove tela, pa ih usmrćivali prebijanjem, klanjem, udaranjem maljem u lobanju, bacanjem živih u grotlo peći, kuvanjem sapuna od žrtava, zatrpavanjem živih u nasipe i grobove, vađenjem nerođene dece iz utrobe majki i na druge svirepe načine. NDH je u jednom nadmašila naciste – bila je jedina država koja je imala posebne logore za decu – Sisak i Jastrebarsko, kroz koje je prošlo 33.000, a u njima skončalo blizu 20.000 dece do 14 godina starosti.Predsednik SAD – a Teodor F. Ruzvelt 1944. g. , dakle još pre završetka rata , izjavio da su Hrvati divlje životinje i da kao takve nemaju pravo da nakon rata žive u bilo kakvoj svojoj nacionalnoj državi već u rezervatima i to pod prismotrom međunarodne zajednice…..…
http://www.srpskapolitika.com/new/category/srbija/
Generacije u Jugoslaviji odrasle su na učenju da je “herojski čin” naroda 27. marta 1941. godine urađen pod vođstvom KPJ i Josipom Brozom Titom na čelu, nakon pada komunizma u Srbiji sve više možemo čuti da ova tvrdnja nije istinita, da je čitav miting organizovala tajna služba Velike Britanije i da Tito u to vreme uopšte nije bio u Jugoslaviji! Snimci jasno potvrđuju da iza tih demonstracija nikada nije stajala komunistička partija, kao ni da su parole„Bolje rat nego pakt“ , „Bolje grob nego rob“ ili srp i čekić bile njeni osnovni simboli. Naprotiv,demonstarnti kliču kralju Petru II, demokratiji, Rusiji, Britaniji i jasno poručuju čitavom svetu da ne žele da se svrstaju u red fašista, unapred svesni događaja koji će uslediti…..
https://www.youtube.com/watch?v=efx-ki3WmpQ
Original se nalazi: Vojno istorijski institut JNA, arhiva neprijateljskih jedinica Br. reg. 3/2; Kutija-116/1638….Otvaranjem desetak arhivskih kutija u Hrvatskom državnom arhivu dobijenih od Ministarstva unutrašnjih poslova, može se doći do dokumenata koji bacaju sasavim drugačije svetlo na pojedine procese,ljude i događaje 1941-1945. godine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Na primer, predstavnici nemačkog Vermahta i partizanskog pokreta sastajali su se više od 100 puta, uglavnom na severu Hrvatske! (Nada Kisić Kolanović, „Siegfried Kasche: njemački pogled na Hrvatsku 1941. godine“, Časopis za suvremenu povijest, 3, Zagreb, 2011, 773-800)…. KPJ preko svog lista „Proleter“, koji, u broju 28, objavljuje tekst pod naslovom „Ustaški pokret u hrvatskim krajevima“ u kojem je, pored ostalog, pisalo: „Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka, i stavlja se potpuno na njihovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i svakog komuniste da taj pokret pomogne, organizuje i predvodi“…..
JOSIP BROZ NARUČIO KRVAVI USKRS 1944. GODINE!…Intenzitet bombardovanja prevazišao je čak i napade nemačkog Luftvafea iz 1941.Prilikom savezničkih bombardovanja Beograda nije pogođen nijedan nemački cilj od strateškog značaja. Kolone sa kovčezima protezale su se kilometrima beogradskim grobljima, kao nekoliko dana ranije u Nišu koji je, takođe, razoren „prijateljskim bombama“.NA BOMBAMA JE PISALO: SREĆAN USKRS! Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: „Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici“.U britanskoj vladi je nesumnjivo postojala podrška Titovom pokretu. Bogoljub Jeftić, poslanik jugoslovenske vlade u Forin ofisu, uručio je demarš zbog direktnog stavljanja saveznika na jednu stranu u građanskom ratu. Britanski obaveštajac Majkl Liz bio je član vojne misije u Jablaničkom okrugu 1944. i gorko je zaključio da se Staljin sigurno grohotom smejao dok su saveznički bombarderi ubijali Srbe za račun njegovog pulena Tita,koji nije dopustio da se bombarduje Zagreb/NDH….
Zapad je podržavao Titovu diktaturu – kako bi Jugoslavija ostala brana sovjetskom prodoru ka Sredozemlju.Početkom pedesetih godina Amerikanci su neočekivanim obrtom Titovu Jugoslaviju učiniti prvom komunističkom zemljom na svetu koja je izgrađena kapitalističkim novcem. Između 1951. i 1971. stiglo nam je 1,56 milijardi tadašnjih dolara ekonomske i oko 80 miliona vojne pomoći.Titoizam je velikom delu stanovništva od kasnih 40-ih do 70-ih godina doneo osetni porast životnog standarda.Podizali su se krediti kod zapadnih banaka, a tako se zemlja sve jače predavala ucenjivanjima Medjunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i imperijalističkih vlada.Ako pogledamo i analiziramo ekonomske pokazatelje, moramo priznati da je ideja o robusnosti jugoslovenske ekonomije bila iluzija i da je “blagostanje” o kojem mnogi jugonostalgičari danas govore bilo pozajmljeno na račun budućih generacija. Te generacije sada, uz plaćanje računa za destruktivne ratove devedestih i intervencionističke ekonomske politike država naslednica bivše Jugoslavije, plaćaju i račun kraha neodrživog ekonomskog sistema socijalističke Jugoslavije.Prvi znak da je robusnost jugoslovenske ekonomje bila iluzija pojavio se odmah posle Titove smrti. Osamdesete godine bile su obeležene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije zbog finansijske nemoći privrede. Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio ukupna potraživanja za 1.8 milijardi, jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. Šta je ovom stanju prethodilo? Prethodilo mu je nekoliko decenija izgradnje ekonomije čija je struktura bila takva da joj je opstanak zavisio baš od stalnog povećanja spoljnog duga – ekonomije zavisnika.Mereno u procentima BDP-a, ukupni spoljnotrgovinski deficit Jugoslavije između 1970. i 1980. povećao se sa nešto ispod 10% na oko 50% BDP-a. Ono što je zabrinjavajuće u ovome nije sama cifra od 50% BDP-a, nego činjenica da je Jugoslavija iz godine u godinu beležila sve veći trgovinski deficit u odnosu na BDP. Ovo je još jedna naznaka da je sama struktura jugoslovenske ekonomije bila takva da je stabilnost cele ekonomije zavisila od priliva stranih sredstava za koje nije postojalo pokriće u domaćoj proizvodnji…
Jugoslovenska ekonomija je kasnih sedamdesetih bila u očajnom stanju, ali je to zamaskirano uvećanjem stranih kredita epskih proporcija u kombinaciji sa povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva.Kao kad hronični alkoholičar mora da se suoči sa realnošću svoje zavisnosti, tako smo se i mi, kad-tad, morali suočiti za realnošću nemoći jugoslovenske ekonomije da funkcioniše bez spoljnog dopinga. Sve dok je trajao hladni rat, Jugoslavija je bila zaštićeno i ponekad maženo dete američke i zapadne diplomatije – ocenio je ovaj period Voren Cimerman, američki ambasador u Beogradu s kraja osamdesetih….Tito je bio predratni, ratni i poratni zločinac, al i teški kurvin sin! Iako deklarisani komunista, Tito je pomagao Vatikanu u ratu protiv mrskih šizmatika.Za vreme Tita u Hrvatskoj pohađanje katoličkog „vjeronauka“ bilo sasvim normalna stvar, od 1972. u zagrebačkoj katedrali redovno slavljen spomen dan Alojzija Stepinca, a propovedi je držao nadbiskup (kasnije kardinal) Franjo Kuharić. Hrvati su od 1974. godine dobili pravo da posle državne himne izvode himnu Hrvatske „Lijepa naša“. Za to vreme, Titova vlast u Srbiji je zabranjivala svako ozbiljnije versko okupljanje, a srpski episkopi bili su na robiji (poput mitropolita crnogorsko–primorskog Arsenija Bradvarevića i vladike Varnave Nastića). Tito je Srbiju podelio na užu teritoriju i dve pokrajine. Ništa gore nije mogao da uradi jednoj državi i jednom narodu. Na Kosovu i Metohiji je doselio iz Albanije više od 300.000 mladih Albanaca,dok je zabranio povratak preko 200 000 Srba.Hrvatskoj državi Tito prisajedinjuje srpsku pokrajinu Baranju, zatim Istru, Dalmaciju i gotovo celu jadransku obalu sa ostrvima….
Broz je sistematski smanjivao broj Srba u Jugoslaviji,formiranjem novih nacija a sve sa ciljem veštačkog umanjivanja broja Srba. Ovo je novim komunističkim vlastima bilo neophodno kako bi dominaciju Srba, njenu zastupljenost kod glasanja, u državnim i drugim strukturama što više umanjili. Na bazi te politike već posle završetka Drugog svetskog rata 1945 proglašavaju se dve nove nacije – Crnogorska i Makedonska.Crnogorci su se oduvek osećali i sebe nacionalno definisali kao Srbi sa prostora Crne Gore.Makedonci su hiljadu godina bili Južni Srbi samo se geografski prostor na kome su živeli nazivao vardarski deo Makedonije… 1965 stvorena je i treća novokomponovana nacija „Muslimani“. Sve do popisa 1971 muslimani su se izjašnjavali kao Srbi – muslimanske veroispovesti jer su i poreklom Srbi, čiji maternji jezik Srpski a koji u doba okupacije Turaka pod raznim oblicima pritisaka prešli u islamsku veru.Komunisti su na popisu stanovništva 1971 omogućili izjašnjavanje kao Jugosloven stvarajući time i jugoslovensku naciju a najveći broj onih koju se izjasnili kao Jugosloveni opet su bili Srbi jer su smatrali da će time biti pod manjim pritiscima u mešovitim sredinama, naročito u Hrvatskoj i BiH….
TITO je bio simbol svih komunističkih zločina, od kojih je najviše stradao srpski narod! Ovu zemlju u Drugom svetskom ratu oslobodila je Crvena Armija.Veoma mnogo se govorilo o general – pukovniku JNA , tada još uvek živom , Peku Dapčeviću , koji je gotovo sam oslobađao Beograd , a veoma malo o general – majoru Crvene Armije , komandantu 4. mehanizovanog tenkovskog korpusa , Vladimiru Ivanoviču Ždanovu koji je , zapravo , i oslobađao jugoslovenski glavni grad od nemačkih trupa .Peko Dapčević uistinu je učestvovao u oslobađanju Beograda . Ali , samo učestvovao . Tito je u Beograd ušao tek nekoliko dana posle njegovog oslobođenja.Nije ništa mnogo drugačije bilo i sa ostalim gradovima, uključujući i Niš, scenario je uglavnom bio isti: Rusi ginu, jurišaju i oslobađaju, naši “oslobodioci” tu služe kao neka vrsta pomoćnih trupa jer šta će prekaljenoj Crvenoj armiji pomoć neobučenih, skrpljenih jedinica čiji pripadnici imaju malo ili nimalo iskustva u borbi? Nakon što Rusi oslobode grad, nađe se neki komesar da na čelu kolone u isti ujaše na belom konju. Frontalnu borbu nisu vodili, niti su imali dovoljno oružja, naravno, ni vojničke snage, već pripucaju, ubiju mučki iz zasede i pobegnu, a narod po običaju ostave na cedilu, na milost i nemilost okupatora.O tome koliko je famozna partizanska vojska bila slaba, neorganizovana i amaterska dovoljno govori tragična (i nepotreba) epizoda Sremskog fronta,gde je stradalo 7.500 srpskih omladinaca , ali to je već tema za drugu priču.Podsetimo se da je Tito u bici na Sutjesci praktično žrtvovao pola svoje vojske u borbi sa Nemcima,samo da bi dočekao englesku vojnu misiju.Zаsluge u аntifаšističkoj borbi nаjbolje se vide kroz žrtve dаte u sаmoj borbi. Nаcionаlnа strukturа strаdаlih pаrtizаnа u BiH je ovаkvа: Srbi 78,12%, muslimаni 15,99%, Hrvаti 4,63%. i ostаlih 1,27%. Treba biti realan i priznati da su nam pobedu donele trube maršala Tolbuhina a ne Bata Živojinović, Prle, Tihi i četa tifusara kako se to lažno predstavlja u opet aktuelnim “antifašističkim” bajkama. Mi nismo nikog pobedili, naročito ne fašiste i naciste. Mi smo jedino uspešno pobeđivali same sebe….
Postoji stereotip koji je danas intenzivno prisutan u Srbiji: sovjetsku armiju su činile horde nasilnika i ubica…Niko i ne kaže da nije bilo pljačke i zlodela po Beogradu od vojnika Crvene armije.Toga ima u svakom ratu.Ali bili su to pojedinačni slučajevi i istraga je sprovedena u svim takvim situacijama, a sovjetski vojnici i oficiri koji su uhvaćeni vrlo strogo su kažnjeni. Postoje konkretni arhivski dosijei u arhivu Drugog svetskog rata u Podoljsku. Ti se podaci čuvaju u Centralnom arhivu Ministarstva odbrane RF… Đilas,koji je prvi počeo sa ovim lažima, je imao i lične razloge da ne simpatiše vojnike Crvene armije, zato što je njegova supruga Mitra Mitrović doživela neprijatnosti od strane sovjetskih tenkista. Naime, kada je prišla vojnicima da im kaže reči dobrodošlice, oni su joj predložili da se provoza na tenku. Ali, dok su je smeštali na tenk, nekoliko puta su je uštinuli na izvesnim mestima, zbog čega je ona oštro i ljutito protestovala. A izmučeni ratom sovjetski tenkisti uopšte nisu shvatili sa kim imaju posla, oni nisu znali da je to supruga najbližeg Titovog saradnika i uticajna osoba u Komunističkoj partiji Jugoslavije. A ona je u besu otišla i napisala izveštaj u kojem optužuje sovjetske vojnike da se ponašaju kao svinje. Đilas i njegova žena su posle 1948./kada su se pogoršali odnosi sa SSSR-om/ počeli sa propagandom o masovnim silovanjima,pljačkanju i zlodelima Crvene armije…..
Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporananje srpskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije.Interesantna je veza Josipa Broza i Kurta Valdhajma – ratnog zločinca i ubice srpske dece sa Kozare, koji će posle rata postati predsednik Austrije i zahvaljujući Brozovoj podršci – generalni sekretar OUN.Tito nije oformio pokret nesvrstanih zato što je bio toliki vizionar, već zato što je tako sprečio širenje varšavskog bloka….Jugoslovenstvo, posebno titoističko, Srbe je potpuno smutilo. Od te ideološke omame još se nismo otreznili. Jugoslovenstvo je palo pre više od 20 godina, ali ta antisrpska ideologija i dalje Srbijom faktički vlada. Mi još nismo doživeli naše „proleće”. Mi još čekamo na naš preporod. Učinimo sve da on dođe što pre! Jedan od načina na koji možemo tome doprineti jeste i taj da se ne stidimo srpske nacionalne pripadnosti, i kao pojedinci i kao institucije……… Komunisti su zabranili povratak Srba na KIM ( koji su napustili svoja ognjišta 1941 zbog šiptarskog terora ) 1945 , T.J TITO.Original odluke o tome iz služb . lista 1945 godine… …
Broz je važio za tipičnog hedonistu i umetnika življenja. Faraoni, carevi, kraljevi, nisu živeli u takvoj raskoši, bljesku i spektaklima. Pustolov, avanturist, svetski putnik, raskošnim brodom “Galeb”, uz neviđenu dvorsku svitu i kamarilu, proputovao je okeane i mora, kontinente i najveće svetske metropole, tobože sve u nekakvoj misiji mira. Arčio je neštedimice narodna dobra i znoj trudbenika. Neviđen kicoš, nabacivao je najskuplje “perje”, uživajući u skupocenim stvarima, nakitu i zlatnom prstenju. Vozio se u luksuznim automobilima i plivao jahtama. Uzurpirao ostrva na Jadranu, Brione i Vangu, kao da mu je to dedovina. Od tih ostrva napravio je raj na zemlji, a koristio je blizu trideset rezidencija širom njegove Jugoslavije, koje su mu služile za odmor i rekreaciju.Važio je za najskupljeg vladara ove planete. Jedan Mao, Staljin, Ruzvelt, De Gol, Gandi, Nehru, Adenauer i drugi svetski državnici bili su za Broza više nego askete i puki siromasi.Sve je ovde, u ovoj zemlji, ponešto i u svetu, bilo njegovo! Njegove ulice, njegovi spomenici, njegovi trgovi, njegovo bratstvo-jedinstvo u zenici našeg oka, njegovi partijski drugovi, njegovi generali, njegovi komesari, njegovi sledbenici, njegovi mornari, njegovi pioniri, njegovi istoričari, njegove vile, njegove operske pevačice, njegovi pevači u narodnoj nošnji, njegovi glumci, njegovi pesnici, njegovi gradovi!…Ostalo nam je teško političko nasleđe jednog autoritarnog režima, čije se posledice i danas i te kako osećaju.