Petar Miletić je politički analitičar, bivši potpredsednik Skupštine Kosova, vrstan poznavalac tamošnje situacije i osoba s velikim iskustvom u pokušajima rešavanja niza problema Srba na Kosovu.
Kako su voz i zid postali suština političkog delovanja Vlade Srbije prema Kosovu i kosovskim Srbima?
Obično kada nemate odgovor na suštinska pitanja zbog kojih se ljudi bave politikom onda izmišljate trivijalna i predstavljate ih suštinskim.
Zadnjih pet godina Vlade Srbije zajedno sa predstavnicima Srba u kosovskim institucijama oličenih u listi Srpska su kao najvažniji cilj svog delovanja proklamovali formiranje Zajednice srpskih opština. Ne treba biti preveliki politički genije i zaključiti da od ta posla nema ništa.
Tokom procesa koji se zove Normalizacija odnosa Srbije i Kosova ili kolokvijalno nazvanog Briselski dijalog trebalo je rešiti neka osnovna sporenja između Srba i Albanaca. Pre svih integracija severa Kosova u kosovske institucije. Tu se Vlada Srbije dobro pokazala. Obezbedila je učešće i organizaciju lokalnih izbora u četiri opštine na severu Kosova i početak integracije u kososvki sistem lokalne samouprave. Imenovan je regionalni komandir policije za sever i započeto je formiranje suda koji bi trebalo da profunkcioniše ubrzo, naravno u kosovskom sistemu.
Kada je trebalo da bude formirana Zajednica srpskih opština majstori opstrukcije iz Prištine su počeli da ispostavljaju uslove za formiranje zajednice. Uklanjanje parka mira, preuzimanje trafo stanice Valač, preuzimanje hidrocentrale i jezera Gazivode, gašenje, kako ih oni zovu, paralelnih institucija, međunarodni pozivni broj, članstva u mnogim međunarodnim organizacijama i institucijama…
Kao što je poznato nešto od ovoga je ispunjeno, a nešto nije, ali najvažniji cilj Priština je ispunila – nema Zajednice srpskih opština.
Šta je odgovor srpske politike? Slanje voza ispisanog parolom Kosovo je Srbija i betoniranje zida nadomak glavnog mosta na Ibru u Severnoj Mitrovici.
Voz nije prošao, a zid je srušen.
Obzirom da suštine politike odavno nema važno je bilo kako će sve izgledati u javnosti. Dakle, predstavnici Vlade Srbije i „analitičari i novinari“ zaduženi za odbranu vlasti su podigli tenzije do navodnog izbijanja rata i onda navodno rat i sprečili iako se mi za naše balkanske sukobe odavno ne pitamo, na sreću.
Koliko je sve bilo korišćeno za dnevnu upotrebu govori činjenica da je sve završeno brzo i okrećemo se novim temama, aferama, pričama, spinovima.
Obzirom da je politika Vlade Republike Srbije iz perspektive kosovskih Srba doživela potpuni fijasko neophodno je brigu prema njima preneti na imaginarni teren medijskih priča.
Nema Zajednice, nema sunčane doline, nema radnih mesta, nema Trepče, nema infrastrukture, nema konačno boljih odnosa sa Albancima.
Zato se šalje nacrtani voz do Raške i zida zid koji će biti srušen. Postavlja se pitanje zašto se predstavnici Srba sa Kosova slažu i podržavaju ovakve poteze. Ne može se reći politiku jer to nije politika?
Zato što imaju svoje sebične, jeftine i dnevne interese. Odrekli su se odlučivanja o životima svojih sunarodnika u zamenu za luksuz da postave svog ministra, zamenika, savetnika, direktora…
Ima još jedan razlog, a to je da znaju da bez podrške iz Beograda ne mogu biti ono što su danas.
Priština naravno ne želi da ispunjava delove Briselskog sporazuma koji imaju za cillj da omoguće kosovskim Srbima institucionalnu zaštitu od majorizacije i koristi sve mogućnosti koje im se pruže da opstruiraju ili potpuno zaustave ostvarivanje prava Srba na Kosovu kako onih koji već stoje u kosovskom Ustavu i zakonima tako i onih koji tek treba da budu uvršteni u kosovski sistem a proističu iz Brisleskih sporazuma.
Podsećanja radi za formiranje Zajednice srpskih opština glasalo je dve trećine poslanika u Skupštini Kosova, ali ih to i dalje ne obavezuje da sprovedu ovaj deo sporazuma u delo.
Tu dolazimo do predstavnika međunarodne zajednice koji, osim nemuštih izjava da strane treba da se vrate za pregovarački sto i apela da se svi nesporazumi rešavaju dijalogom, nemaju nikakvu ideju kako podstaći Beograd i Prištinu na konstruktivan pristup rešavanju problema.
Međunarodni predstavnici koji imaju mogućnost da utiču na odluke domaćih političara, što su nam nebrojeno puta do sada pokazali, treba i jedne i druge da ohrabre da se bave politikom.
Bavljenje politikom znači raditi poslove za opšte dobro, a ne kao što sad rade i jedni i drugi na potpirivanju najnižih nacionalističkih strasti zarad dobijanja procenata političkog rejtinga.
Prostora za političko delovanje naravno ima. Umesto voza i zida treba raditina zapošljavanju, na pravima povratnika, imovinskoj zaštiti, institucionalnoj zaštiti, političkoj organizovanosti, razvoju srpskih sredina, pitanjima od humanitarnog značaja, razrešavanju sudbine nestalih i kidnapovanih, infrastrukturi (putevi, škole, zdravstvene ustanove…) druga prava i slobode, pitanje ličnih karata, registarskih tablica, privredne delatnosti, prava na jezik, prava Srpske pravoslavne crkve na Kosovu…
Ovo su teške teme, ali ne treba bežati od njih i nuditi nam vozove i zidove nego uporno, strpljivo i ozbiljno rešavati ove i neke druge nepomenute probleme koje kosovski Srbi na Kosovu imaju.
