Turci su vladavinu nad Svetom Gorom započeli 1430. godine, ostavili su autonomiju manastirima, ali su nametnuli visok godišnji harač. To se očituje kroz podatak da je dve veka kasnije harač bio 25 puta veći od prvobitnog. Prihodi Hilandara iz matične države su prestali, a Turci su nametnuli hrač koji je predstavljao je 1/10 onog što su plaćali ostali manastiri na Svetoj Gori.
U pomoć Hilandaru pritekli su vladari iz Rusije, Vlaške i Moldavije, jer je zapao u dugove. Hilandarski monasi su na pravoslavnim dvorovima prikupljali milostinju. Naziv drugog ktitora i obnovitelja dobio je ruski car Ivan Grozni koji je krajem 16. veka bogato darivao i kod turskog sultana se založio za Hilandar. Posle požara 1722. godine Hilandar je teško oštećen, a pomoć za obnovu su kontinuirano slali Srbi iz Hazburške monarhije. Od 18. veka beleži se sve veći uticaj bugarskih monaha u Hilandaru, odnosi Srba i Bugara su na momente bili veoma napeti i loši. To je dovelo do prelaska na osobenožiteljni režim , manastirom su upravljala dva epitropa sa Savetom staraca, a igumanom se smatrala Bogorodica Trojeručica čija je ikona postavljena na mestu predviđenom za starešinu manastira, gde i danas stoji.
U situaciji kada je pretilo da Hilandar zbog dugova pređe u bugarske ruke, 1896. godine manastir je posetio kralj Aleksandar Obrenović. Bogato je darivao manastir i otplatio sve dugove, čime je ponovo vratio Hilandar srpskom monaštvu i uspostavljanju Svete carske srpske lavre u svetosavskom duhu. Hilandarci su darivali Aleksandra sa Mirosavljevim jevanđeljem i najstarijom hilandarskom poveljom Stefana Nemanje, kojoj se gubi svaki trag u Prvom svetskom ratu.
Sveta Gora je oslobođena turske vlasti 1912. godine, a Balkanski ratovi su pitanje sporenja sa Bugarima oko Hilandaru su rešena u korist Srba.
Medijski projekat finansira Ministarstvo kulture i informisanja
,, Srpska carska lavra Hilandar – čuvar srpstva i pravoslavlja“
