Jedan od najcenjenijih izdavača akademske literature u svetu Kembridž juniverziti pres (Cambridge University Press) objavio je u januaru ove godine knjigu uglednog Jagodinca, eminentnog istoričara Dejana Đokića Sažeta istorija Srbije (A Concise History of Serbia).Reč je o prvoj integralnoj istoriji Srbije objavljenoj na engleskom govornom području koja obuhvata period od VI veka do 2022. godine.Ovo kapitalno izdanje na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Akademska knjiga iz Novog Sada u septembru u prevodu Predraga Milidraga, pod naslovom Istorija Srbije – Od ranog srednjeg veka do danas. Knjiga je promovisana na Sajmu knjiga u Beogradu u ponedeljak 23. oktobra.
Dejan Đokić je sedamdesetih i osamdesetih godina u tadašnjem Svetozarevu je pohađao osnovu i srednju školu, igrao košarku, voleo muziku i istoriju. Početak ratnih dešavanja u SFRJ u junu 1991 godine zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Ljubljani u Sloveniji. Ratna atmosfera, sankcije i bezizlaz devedesetih godina prošlog veka ga vode u Veliku Britaniju gde i nastavlja školovanje.
Sada je redovni profesor istorije na Nacionalnom univerzitetu Irske, Mejnut (National University of Ireland, Maynooth). Prethodno je bio redovni profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu (Goldsmiths, University of London), gde je osnovao Centar za studije Balkana. Predavao je i na Univerzitetu u Notingemu (The University of Nottingham), Birkbek koledžu Univerziteta u Londonu (Birkbeck, University of London), i na Školi za slovenske i istočnoevropske studije Univerzitetskog koledža u Londonu (SSEES UCL), na kojoj je i diplomirao i doktorirao.
Delovi teksta preuzeti iz intervjua istoričara Dejana Đokića objavljenim u raznim medijima.
Srbija nije postojala u većem delu perioda koji obrađujem. To je otprilike od ranog srednjeg veka do danas. Istoričari često ne žele da pišu o savremenim događajima ili pak da pišu o događajima koje nisu istraživali. Sada to razumem, jer sam jako puno morao da čitam o periodima koje nisam istraživao. Činilo mi se zgodnim da počnem s migracijama Slovena na Balkan i da završim sa migracijama Slovena sa Balkana. Kada sam knjigu počeo da pišem, u toku je bila migraciona kriza izbeglica sa Bliskog istoka i iz Afrike u Evropu kroz Balkan. Činilo mi se da su to dve zgodne odrednice za početak i za kraj knjige. Pitao sam se da li ima smisla pisati nacionalnu istoriju u vreme kada se istoričari sve više fokusiraju na mikroistorije i transnacionalne, globalne istorije. Zaključio sam da i nacionalna istorija može da bude pisana na zanimljiv način, tako da se uključe i neke manjine koje pre u nju nisu bile uključene. Za vreme pandemije i migracione krize je, paradoksalno, nacionalna država ponovo postala dominantna forma političke organizacije. Ima smisla pisati nacionalnu istoriju, ali na način da se propituje da li je to dovoljno.
Jedan od načina na koji možemo da se fokusiramo na pisanje prošlosti jeste da se fokusiramo na istorijska nasleđa, posebno u slučaju kada državni okvir ne postoji. Postoje razna istorijska nasleđa koja su formirala sadašnje srpsko društvo. Srbija ima zaista bogato, kompleksno i komplikovano nasleđe: vizantijsko, osmansko. Srbija u svom nasleđu ima ustaničke ratove protiv Osmanlija, u 20. veku protiv Austro-Ugarske i Nemačke. Dva svetska rata su teško nasleđe. Nasleđe Jugoslavije tretiram pozitivno, kao period suživota. Srbi su kroz istoriju uvek živeli sa drugima i ne uvek u konfliktu. Granice između nacija, vera i društvenih grupa su fluidne. Srbija kroz jugoslovensko nasleđe uključuje diktaturu, a nakon Drugog svetskog rata i period komunizma. Tu su i ratovi devedesetih i period izolacije.
Čini se da je to zato što granice Srbije trenutno nisu najjasnije. Jedna pokrajina se otcepila, najveće sile su je priznale i ona de facto i de iure funkcionira zasebno. Ali neke države, uključujući i pet država Evropske unije, tu državu ne priznaju, tako da je problem “gde je Srbija”. Taj problem se provlači i kroz istoriju. Da sam pisao istoriju Srbije samo u 19. veku, ne bi bilo lako odgovoriti na to pitanje. Trudio sam se da objasnim šta znamo iz istorijskih izvora o Kosovskoj bici i kako je taj mit nastao. Pokazao sam da je u jednom trenutku taj mit jugoslovenski i on je inspirisao Ivana Meštrovića.
U knjizi pokazujem i neke druge periode u kojima je srpski nacionalizam iznenađujuće komplikovan i konfuzan. Srbija se u nekim situacijama radije odlučuje ne za punu nezavisnost, nego za neke svoje ciljeve. U 19. veku je bilo situacija u kojima bi srpski državnici najverovatnije prihvatili pripajanje Bosne i Hercegovine Kneževini Srbiji, koja je tada bila autonomna unutar Osmanskog Carstva, i da ostane unutar Osmanskog Carstva. Srbija postaje nezavisna na Berlinskom kongresu 1878. Pitanje je da li je Srbija bila više nezavisna nakon toga ili manje jer postaje marioneta Austro-Ugarske do 1903. Nacionalizmi mogu da budu konfuzni i nejasni. Napisao sam da mnogi Srbi, a možda i mnogi Jugosloveni, nisu tačno znali što se događa. Uvek se setim onog bošnjačkog vojnika JNA za vreme rata u Sloveniji koji kaže “oni se kao otcepljuju, a mi im kao ne damo”. Mislim da ni mnogi Srbi nisu tačno znali, bili su za očuvanje Jugoslavije, ali nisu znali i shvatali kakva Jugoslavija može da izađe iz takvih ratova. Pomenuo sam da je današnja Srbija postala nezavisna kao Austrija 1918. – multinacionalna država od koje su mnogi otišli, a ono što je ostalo postalo je nezavisna Srbija.
U knjizi ipak pokazujem optimističniju stranu Srbije, to je pluralistička Srbija, društvo migracija i emigracija, u kojem Srbi žive i s onima koji nisu etnički Srbi, koje su stvarali i oni koji nisu Srbi i društvene grupe koje do sada nisu bile deo pisane istorije. Srbija ima puno primera pozitivnog potencijala, za koji će se možda u narednom periodu pokazati da je preživeo.
